USTAVNI SUD

KI73/19 Podnosilac: Hamzë Fekaj, Ocena ustavnosti Presude Apelacionog suda, AA. br. 506/2018, od 12. februara 2019. godine

KI73/19 Rešenje o neprihvatljivosti od 8. oktobra 2019. godine, objavljeno dana 6. novembra 2019. godine

Ključne reči: Individualni zahtev, građanski postupak, jednakost pred zakonom, zahtev očigledno neosnovan, zahtev neprihvatljiv

Podnosilac zahteva je sporio ustavnost Presude Apelacionog suda AA. br. 506/2018, od 12. februara 2019. godine, kojom je, po navodima podnosioca zahteva, došlo do povreda njegovih prava koja su zagarantovana članom 3 Ustava. Sud je primetio da su se navodi podnosioca zahteva ticali uglavnom dva pitanja: prvo, po navodima podnosioca zahteva, redovni sudovi su povredili njegovo pravo koje je zagarantovano članom 3 [Jednakost pred zakonom], zato što isti nisu dobro analizirali dokaze niti su pravilno primenili odredbe Zakona 04/L-131 o Penzijskim šemama Finansiranim od Države, i drugo, po podnosiocu zahteva, odredbe navedenog zakona su diskriminatorne i samim tim neustavne, jer se pravo na penziju iz doprinosa prepoznaje samo jednoj kategoriji radnika, odnosno obrazovanju, dok se drugim kategorijama (koje su radile tokom godina 1990-1999), uskraćuje.

Što se tiče prvog pitanja, Sud je primetio da je tužbeni zahtev podnosioca zahteva bio odbijen zato što on nije potkrepio, dokazima, da je on na osnovu zakona na snazi ispunjavao uslove koji su zatraženi za prepoznavanje prava koje je traženo u tužbenom zahtevu.  U tom pogledu, Sud je smatrao da odluke redovnih sudova nisu zahvaćene elementima povrede jednakosti pred zakonom, odnosno elementima nejednakog tretiranja, kao što to tvrdi podnosilac zahteva. Štaviše, nijedan od osnova koji su zatraženi u članu 3 Ustava ne podržavaju navode podnosioca zahteva o povredi ovog prava, jer on ni na koji način nije potvrdio ili argumentovao da su redovni sudovi tretirali njega nejednako u poređenju sa drugim pojedincima ili drugim kategorijama pojedinaca, koji su se nalazili u jednakim okolnostima ili u istoj situaciji kao i podnosilac.

Što se tiče drugog pitanja, tj. da su odredbe Zakona 04/L-131 diskriminatorne, jer se istima samo nekim “određenim” kategorijama a ne “svima” prepoznaje radno iskustvo, odnosno prepoznavanje starosnih penzionih doprinosa, Sud je smatrao da podnosilac zahteva ne može direktno da podnese ovo pitanje Ustavnom Sudu. Naime, ovo pravo osporavanja ustavnosti neke odredbe nekog zakona je predviđano drugim ustavnim odredbama, odnosno u članu 113, 8 Ustava ( putem takozvane “incedentalne kontrole ustavnosti”).

Kao zaključak, na osnovu gore navedenih razloga, Sud je došao do zaključka da je zahtev podnosioca zahteva: u vezi sa prvim navodom, da redovni sudovi nisu dobro analizirali dokaze i nisu pravilno primenili zakon na snazi, kojom prilikom je došlo do povreda njegovih prava zagarantovanih članom 3 [Jednakost pred Zakonom], Ustava, po ustavnim osnovama, se treba proglasiti neprihvatljivim, kao očigledno neosnovan, u skladu sa pravilom 39 (2) Poslovnika o radu; u vezi sa drugim navodom, da su odredbe Zakona 04/L-131 diskriminatorne, zahtev treba da se takođe proglasi neprihvatljivim, jer podnosilac zahteva ne ispunjava uslov ovlašćene strane, kako je to zatraženo u članu  113, stav (1) Ustava i pravilom 39, podpravilo (1), tačka (a) Poslovnika o Radu.