USTAVNI SUD

KI166/22, Podnosilac zahteva: Përparim Muji, Ocena ustavnosti presude [Pml. br. 288/2022] od 28. jula 2022. godine Vrhovnog suda Republike Kosovo

KI166/22, rešenje o neprihvatljivosti od 7. novembra 2023. godine, objavljeno 5. decembar 2023. godine

Ključne reči: individualni zahtev, krivični postupak u vezi sa građanskim pitanjem, pravo na pravično suđenje, zaštita imovine, neprihvatljiv zahtev 

Okolnosti konkretnog slučaja se odnose na krivični slučaj koji se odnosi na građansko pitanje, iz čega proizilazi da su organi opštine Gnjilane, 13. aprila 1994. godine, ocu podnosioca zahteva izdali odluku [01-465-4/94] za davanje na korišćenje nepokretnost pod brojem 2398-0, na površini od 0,04,00 hektara, ili prevedeno u kvadratnim metrima, površini od 400 m². Ovu odluku je zatim overio podnosilac zahteva. Podnosilac zahteva je 2013. godine, putem overene kopije, organima opštine Gnjilana podneo zahtev za prenos vlasništva, prvo na ime svog oca, a zatim i na svoje ime. Nakon prenosa vlasništva na podnosioca zahteva, 2018. godine, isti je u nadležnoj opštinskoj direkciji u Gnjilanu, podneo zahtev i dobio građevinsku dozvolu za izgradnju stambenog objekta na gore pomenutoj nepokretnosti. U vezi sa predmetnom nepokretnošću, istražni organi su pokrenuli istragu zbog sumnje da je prenos prava svojine na toj nepokretnosti, sa opštinskih organa na podnosioca zahteva, izvršen na nezakonit način. Iz tog razloga, Osnovno tužilaštvo u Gnjilanu je pokrenulo tužbu protiv podnosioca zahteva, koju je razmotrio Osnovni sud u Gnjilanu, presudom P. br. 194/2020 od 26. novembra 2020. godine, kojom je podnosilac zahteva oglašen krivim za izvršenje krivičnih dela i kažnjen efektivnom kaznom zatvora u vremenskom trajanju od jedne godine i dva meseca. Ovu presudu je potvrdio Apelacioni sud presudom [PAI. br. 407/21] od 7. maja 2021. godine, ali ju je delimično preinačio Vrhovni sud u smislu definicija krivičnih dela i odluke o kazni, osuđujući ga kaznom zatvora u vremenskom trajanju od jedne godine, koja se neće izvršiti ako podnosilac zahteva u periodu od dve godine ne izvrši neko drugo krivično delo.

Podnosilac zahteva je pred Ustavnim sudom navodio da su mu presudom Vrhovnog suda povređena prava i osnovne slobode, zagarantovane članom 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje] i stavom 1, člana 46. [Zaštita imovine] Ustava Republike Kosovo (u daljem tekstu: Ustav), stavom 1, člana 6. (Pravo na pravično suđenje) Evropske konvencije o ljudskim pravima (u daljem tekstu: EKLJP) i članom 10. Univerzalne konvencije o ljudskim pravima (u daljem tekstu: UDLJP).

Sud je u ovom slučaju primetio da se suština navoda podnosioca zahteva odnosila na (i) pravo na obrazloženu odluku, (ii) jednakost oružja, i (ii) načelo in dubio pro reo, i (iv) zaštitu imovine. Što se tiče prvog, Sud je primetio da je Vrhovni sud uzeo u obzir i obradio sve bitne tvrdnje podnosioca zahteva u vezi sa primenom krivičnog i procesnog zakona. Poslednje navedeni je, između ostalog, odgovorio i na ostale tvrdnje podnosioca zahteva, ocenjujući ih, kao neosnovane, jer su zahtevom u ovom delu pokrenuta pitanja utvrđivanja i verodostojnosti činjenica, koje se nisu mogle razmatrati zahtevom za zaštitu zakonitosti na osnovu člana 432, stav 2, ZKPK-a. Što se tiče drugog, Sud je ocenio da podnosilac zahteva nije dokazao da su mu redovni sudovi, odbijajući zahtev za novo veštačenje, u njegovom slučaju povredili prava zagarantovana članom 31. Ustava i članom 6. EKLJP-a. Treće, Sud je ocenio da podnosilac zahteva nije uspeo da ubedi redovne sudove da dokazi koje je izneo organ tužilaštva nisu dovoljni da se utvrdi njegova krivica. Po pravilu, Sud je podsetio da je teret dokazivanja u krivičnim predmetima na organu gonjenja, da van svake razumne sumnje dokaže da postoji „osnovana sumnja“ da je optuženi izvršio krivično delo za koje je optužen. Međutim, nadležnost suda činjenica je da sveobuhvatno oceni istinitost činjenica i dokaza u skladu sa važećim zakonom. Četvrto, ocenio je da navodi o povredi prava svojine nisu primenjivi u slučaju podnosioca zahteva, jer se ne radi o pravu svojine stečenim pravosnažnom sudskom odlukom, niti o pravu afirmativnog sticanja prava svojine po „zakonu“ niti ometanjem mirnog uživanja svojine ili imovine u smislu ovih odredbi.

Shodno tome i na osnovu pojašnjenja datih u objavljenom rešenju, Sud je, na osnovu svih gore navedenih razrada i analiza, zaključio da: (I) navodi podnosioca zahteva o povredi člana 31. Ustava u vezi sa stavom 1, člana 6. EKLJP-a u vezi sa pravom na “obrazloženu odluku”, “jednakost oružja” i povredom načela “in dubio pro reo”, spadaju u treću kategoriju (iii) “nepotkrepljenih ili neobrazloženih” navoda, stoga je iste na ustavnim osnovama proglasio očigledno neosnovanim; i (II) navod podnosioca zahteva u vezi sa povredom stava 1, člana 46. Ustava u vezi sa članom 1. Protokola br. 1 EKLJP-a spada u drugu kategoriju (ii) navoda koji se kvalifikuju “očiglednom i evidentnom povredom”. Shodno tome, zahtev podnosioca je u celini proglašen neprihvatljiv, u skladu sa pravilom 34 (2) Poslovnika o radu.