USTAVNI SUD

KI76/23, Podnosilac „Suva Rechtsabteillung“; Ocena ustavnosti presude [E. Rev. 81/ 2021] od 8. decembra 2022. godine Vrhovnog suda Republike Kosovo

KI76/23, Rešenje o neprihvatljivosti od 30. aprila 2024. godine, objavljeno dana 28. maja 2024.godine

Ključne reči: individualni zahtev, očigledno neosnovan

Sud podseća da se okolnosti konkretnog slučaja odnose na nezgodu iz 2012. godine. Ona je izazvana „između dva vozila u pokretu, vozilo „Nissan“ sa registarskom oznakom 03-944-CJ, osiguranog kod tuženog gde je H.H.  bila putnik neregistrovanog vozila kojim je upravljao E.D.dmond Dumani koji je, ne prilagođavajući se uslovima i brzini kretanja, udario u vozilo „Nisan“ gde je osiguranik tužioca zadobila telesne povrede […]“. Podnosilac zahteva je nadoknadio svog osiguranika, odnosno H.H., u iznosu od 56.994,45 CHF, na ime lekarskog tretmana i naknade zbog nesposobnosti na radu. U vezi sa ovim iznosom 2014. godine, podnosilac zahteva je u nedostatku sporazuma za realizaciju naknade štete na osnovu prava na subrogaciju sa društvom „Eurosig“, podneo je tužbu Osnovnom sudu tražeći naknadu štete na ime regresa, prvobitno u iznosu od 46.560,30 evra sa zakonskom kamatom od 12. % (dvanaest odsto) a nakon preciziranja tužbenog zahteva, tražio je naknadu štete u iznosu od 32.273,  11 evra, počev od 26. septembra 2012. godine do konačne isplate, kao i troškove parničnog postupka. Osiguravajuće društvo „Eurosig“ dostavilo je odgovor na tužbu, kojim u potpunosti osporava pravni osnov tužbenog zahteva iz razloga što do saobraćajne nezgode nije došlo krivicom njenog osiguranika, odnosno lica A.A. već krivicom drugog lica E.D., koji je upravljao drugim neregistrovanim automobilom. Osnovni sud je presudom [III. EK. br. 319/14] od 20. novembra 2017. godine, na osnovu člana 178. ZOO-a u celini odbio tužbeni zahtev podnosioca zahteva, sa obrazloženjem da su u nezgodi od 10. marta 2012. godine prouzrokovane povrede kod osiguranika podnosioca zahteva, H.H, nastale krivicom lica E. D., koje je upravljalo drugim automobilom, a ne lica A.L., koje je upravljalo automobilom u kome se nalazio osiguranik podnosioca H.H., te je shodno tome smatralo da Osiguravajuće društvo „Eurosig“ nije snosilo odgovornost za naknadu štete iz ovog osiguranog slučaja. Nakon podnete žalbe, Apelacioni sud je rešenjem [Ae. br. 13/2018] od 3. juna 2020. godine usvojio žalbu podnosioca zahteva i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U postupku ponovnog suđenja, Osnovni sud je presudom [III.EK. Br. 292/20] od 26. marta 2021. godine, na osnovu stava 2 člana 154., preciznije na osnovu stava 4 člana 178. u vezi sa članovima 195, 300. i 939. ZOO-a, prinudno Osiguravajuće društvo „Eurosig“ da isplati naknadu štete na ime regresa za troškove lečenja i naknade za nesposobnost za rad za vreme lečenja osiguraniku podnosioca zahteva, za nezgodu od 10. marta 2012. godine, u iznosu od 33.466,77 € sa godišnjom kamatom prema sredstvima deponovanim u banci tokom godinu dana bez određene namene, računajući od 26. septembra 2012. godine do konačne isplate. Ovu odluku je potvrdio Apelacioni sud presudom [Ae. br. 96/2021] od 26. oktobra 2021. godine.

Nakon podnošenja revizije osiguravajućeg društva „Eurosig“, Vrhovni sud je presudom [E.Rev. br.81/2021] od 8. decembra 2022. godine preinačio presudu [III.EK.br. 292/2020] Osnovnog suda od 26. marta 2021. godine i presudu [Ae.br. 96/2021] Apelacionog suda od 16. decembra 2021. godine odbijajući u celini tužbeni zahtev podnosioca zahteva sa centralnim obrazloženjem da su Osnovni i Apelacioni sud pogrešno primenili materijalno pravo, odnosno član 178. i član 939. ZOO-a „u pogledu utvrđivanja činjenice da li je tuženi dužan da tužiocu nadoknadi štetu, pogrešno su primenili odredbu člana 178. stav 4 ZOO-a.

Podnosilac zahteva osporava navedene nalaze Vrhovnog suda, precizirajući da je osporena presuda obuhvaćena povredama njegovog prava na pravično i nepristrasno suđenje, zagarantovanog članom 31. Ustava u odnosu na član 6. EKLJP-a. Sud podseća da u vezi sa njegovim navodom za povredu člana 31. Ustava, u vezi sa članom 6. EKLJP-a, podnosilac zahteva navodi (i) neobrazloženost sudske odluke i (ii) povredu načela pravne sigurnosti, kao rezultat nedoslednosti sudske prakse Vrhovnog suda.

U vezi sa prvim navodom, Sud smatra da je odgovor Vrhovnog suda povodom svog tumačenja o tome koje zakonske odredbe će se primeniti u pogledu naknade štete po osnovu prava na subrogaciju, u skladu sa njegovim obrazloženjem datim u presudi koju osporava podnosilac zahteva u konkretnom slučaju. Stoga, Sud smatra da tumačenje i primena relevantnih zakonskih odredbi od strane Vrhovnog suda u slučaju podnosioca zahteva spada u sferu zakonitosti, što je u nadležnosti tog suda. S tim u vezi, Vrhovni sud je svojom presudom uspeo da objasni odnos između iznetih činjenica i primene zakona na koji se on pozvao, odnosno na koji način one dolaze u međusobnu korelaciju i kako su uticale na odluke suda da preinači odluke nižestepenog suda u vezi sa određivanjem solidarne naknade štete.

Sud zaključuje da ovaj navod podnosioca zahteva spada u drugu kategoriju (ii) navodi sa „očiglednim ili evidentnim nedostatkom povrede“, pa ih Sud kao takve, po ustavnim osnovama, proglašava očigledno neosnovanim i shodno tome neprihvatljivim, u skladu sa pravilom 34. (2) Poslovnika o radu.

U vezi sa drugim navodom, Sud primećuje da podnosilac zahteva tvrdi da je u njegovom slučaju Vrhovni sud odlučio drugačije tako što je preinačio presude nižestepenih instanci na njegovu štetu u pogledu pitanja solidarne naknade štete po osnovu prava subrogacije. U prilog svojih tvrdnji, podnosilac zahteva se poziva na četiri (3) odluke Vrhovnog suda, odnosno na presudu [Rev. br. 331/2014] od 12. marta 2015. godine; i presude [Rev. br. 402/2020] od 12. januara 2021. godine; [Rev. E. br. 54/2022], kao i presudu [AC. br. 2438/17] Apelacionog suda od 10. decembra 2019. godine.

Sud napominje da je većina presuda u slučajevima u kojima je odobrena ili potvrđena solidarna naknada štete donesena na osnovu utvrđivanja zajedničke odgovornosti u prouzrokovanju nesreće. Ovaj pristup je razvijen na osnovu pažljive procene odgovornosti za izazivanje nesreće, odražavajući detaljno ispitivanje faktora uključenih u konkretnu situaciju. U većini ovih slučajeva primenjivana je zajednička odgovornost uključenih strana, činjenica koja je bila odlučujuća povodom obaveze za solidarnu naknadu štete.

Shodno tome, Sud, uzimajući u obzir elaborisanje gore navedenih slučajeva, nalazi da u okolnostima konkretnog slučaja nisu ispunjena tri kriterijuma ESLJP u odnosu na ocenu da li je nedostatak doslednosti, odnosno divergencije u sudskoj praksi, rezultirale povredom prava i sloboda na pravično i nepristrasno suđenje.

Sud zaključuje da ovaj navod podnosioca zahteva spada u treću kategoriju (ii) „nepotkrepljeni ili neobrazloženi “ navodi, pa ih Sud kao takve, po ustavnim osnovama, proglašava očigledno neosnovanim i, shodno tome, neprihvatljivim, u skladu sa pravilom 34. (2) Poslovnika o radu.