USTAVNI SUD

KI49/23, Podnosilac: Shaban Dulahu i drugi, ocena ustavnosti presude [ARJ-UZVP. br. 109/2022] Vrhovnog suda od 20. oktobra 2022. godine

KI49/23, presuda od 11. septembra 2024. godine, objavljena 1. oktobra 2024. godine

Ključne reči: individualni zahtev, prihvatljiv zahtev, povreda prava na pravično i nepristrasno suđenje, pravo na pristup sudu

Ustavni sud Republike Kosovo je, dana 11. septembra 2024. godine, odlučio o zahtevu KI49/23, kojim je tražena ocena ustavnosti presude [ARJ-UZVP. br. 109/2022] Vrhovnog suda Kosova od  20. oktobra 2022. godine. Sud je, jednoglasno, odlučio (i) da proglasi zahtev prihvatljivim; (ii) da presuda [ARJ-UZVP. br. 109/2022] Vrhovnog suda Kosova od 20. oktobra 2022. godine, nije u saglasnosti sa stavom 1. člana 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje] Ustava u vezi sa stavom 1. člana 6. (Pravo na pravično suđenje) Evropske konvencije o ljudskim pravima; i (iii) da proglasi ništavom presudu [ARJ-UZVP. br. 109/2022] Vrhovnog suda Kosova od 20. oktobra 2022. godine i da vrati istu na ponovno odlučivanje u skladu sa presudom Suda.

U presudi je najpre pojašnjeno da su okolnosti konkretnog slučaja povezane sa žalbom koju je podnosilac zahteva, Shaban Dulahu, podneo Nezavisnom nadzornom odboru za civilnu službu Kosova (NNOK) u vezi sa izmenom i dopunom Pravilnika o unutrašnjoj organizaciji centralne uprave Univerziteta u Prištini, kao i Pravilnika o ličnim dohocima na Univerzitetu u Prištini, respektivno. NNOK je odbio kao neosnovanu žalbu podnosioca zahteva, a odluka NNOK-a je potvrđena od strane Osnovnog suda i Apelacionog suda. U međuvremenu, podnosilac zahteva i nekoliko drugih lica, podneli su tužbu protiv UP-a na ime naknade zarada za prekovremeni rad i rad u komisijama, počev od 2006. godine do 1. oktobra 2012. godine. Osnovni sud je usvojio tužbeni zahtev i obavezao tuženu stranu da podnosiocima zahteva isplati pripadajuću naknadu.

Međutim, (i) Apelacioni sud je vratio predmet na ponovno odlučivanje; dok je (ii) Osnovni sud-Opšte odeljenje-Građanski odsek odlučio da se oglasi stvarno nenadležnim, te ustupio predmet Odeljenju za upravne sporove Osnovnog suda. Poslednje pomenuti je odbio tužbu podnosilaca na osnovu prethodne tužbe u vezi sa izmenom i dopunom pravilnika UP-a o unutrašnjoj organizaciji centralne uprave i ličnim dohocima, ali ne i tužbu podnosilaca zahteva za naknadu za prekovremeni rad, i ta odluka je potvrđena od strane Apelacionog i Vrhovnog suda, respektivno, ocenivši da o ovom pitanju postoji pravosnažna odluka i da u konkretnoj situaciji ovo pitanje predstavlja presuđenu stvar (res iudicata) od strane nižestepenih sudova.

Podnosioci zahteva pred Sudom osporavaju presudu Vrhovnog suda navodeći da im je povređeno pravo zagarantovano članom 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje] Ustava, usled toga što je njihov tužbeni zahtev za naknadu za prekovremeni rad ocenjen kao presuđena stvar res iudicata. Podnosioci zahteva su istakli da postoje razlike između prethodne tužbe koja se odnosila na izmenu pravilnika UP-a o unutrašnjoj organizaciji centralne uprave i ličnim dohocima podnosioca zahteva Shaban Dulahu i njihovog tužbenog zahteva za naknadu za prekovremeni rad, koje razlike se tiču predmeta spora, stranaka i njihovog identiteta, a takođe ni činjenice u predmetu nisu iste.      

Prilikom ocene navoda podnosilaca zahteva, Sud je prvo izložio načela svoje sudske prakse i sudske prakse Evropskog suda za ljudska prava u vezi sa pravom na pristup sudu, a zatim je ista primenio na okolnosti konkretnog slučaja. Sud je prvo primetio da su podnosioci zahteva u svom zahtevu za vanredno preispitivanje sudske odluke pred Vrhovnim sudom naveli da se njihova tužba odnosi na naknadu za prekovremeni rad, dok se prethodni zahtev podnosioca zahteva odnosio na izmenu Pravilnika o unutrašnjoj organizaciji centralne uprave UP-a i Pravilnika o ličnim dohocima na UP-u.

U kontekstu okolnosti konkretnog slučaja, Sud je ocenio da se u slučaju podnosilaca zahteva radi o “stvarnom i ozbiljnom sporu” između podnosilaca zahteva, kao tužilaca i njihovog poslodavca UP-a, kao tužene strane, koja navodno ima zakonsku obavezu (novčanu obavezu) koju treba da izvrši prema podnosiocima zahteva za naknadu za prekovremeni rad. Sud je u nastavku ocenio da li je Vrhovni sud, kada je odbio kao neosnovan njihov zahtev za vanredno preispitivanje sudske odluke, uskratio podnosiocima zahteva pravo na “pristup sudu” odnosno na meritorno rešavanje njihovog slučaja, jer i prema pojašnjenjima koja su data u presudi, u upravnom postupku koji je sproveden u nadležnim upravnim odeljenjima Osnovnog suda, Apelacionog suda i Vrhovnog suda (i) nije razmotren izričit tužbeni zahtev podnosilaca zahteva za naknadu od strane UP-a za prekovremeni rad; već je (ii) umesto njega, razmotren prethodni tužbeni zahtev u vezi sa izmenom i dopunom Pravilnika o unutrašnjoj organizaciji centralne uprave UP-a i Pravilnika o ličnim dohocima u UP-u, koji su smatrali presuđenom stvari, res iudicata. Sud je ocenio da je prethodna tužba za izmenu i dopunu pravilnika UP-a različita i da ima drugu predmetnu stvar u poređenju sa tužbom za naknadu za prekovremeni rad, kao i da je pristup redovnih sudova, uključujući i Vrhovni sud, koji nisu ni razmotrili predmet tužbenog zahteva u pogledu naknade za prekovremeni rad, nespojiv sa pravom podnosilaca zahteva na pristup sudu.

Kao rezultat toga i na osnovu pojašnjenja koja su data u objavljenoj presudi, Sud je utvrdio da je osporenom presudom Vrhovnog suda Kosova, usled uskraćivanja pristupa sudu, odnosno nedobijanja meritornog odgovora u vezi sa naknadom za prekovremeni rad, podnosiocima zahteva povređeno pravo na pravično i nepristrasno suđenje, zagarantovano članom 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje] Ustava u vezi sa članom 6. (Pravo na pravično suđenje) Evropske konvencije o ljudskim pravima.