USTAVNI SUD

KI95/24, Podnosilac: Marjan Komani, ocena ustavnosti presude ARJ.br. 161/2023 Vrhovnog suda Kosova, od 08. decembra 2023. godine 

KI95/24, rešenje o neprihvatljivosti, od 16. jula 2024. godine, objavljeno dana 20. avgusta 2024. godine

Ključne reči: individualni zahtev, pravo na pravično i nepristrasno suđenje, jednakost pred zakonom, očigledno neosnovan

 Okolnosti konkretnog slučaja proizilaze iz zahteva podnosioca zahteva upućenog ARP-u za podršku projektu ruralnog razvoja, za meru 101.1 „Drvno voće“. ARP je odbio zahtev podnosioca zahteva na osnovu toga što pri podnošenju zahteva nije dostavio kopiju digitalizacije zakupljene parcele, kako se to specifično zahteva u podstavu 5.14. stava 5 člana 6. AU br. 16/2019. Podnosilac zahteva je protiv odluke ARP-a podneo žalbu Komisiji za žalbe pri MPŠRR-u, koja je bila odbijena. Nadalje, podnosilac zahteva je podneo tužbu Osnovnom sudu, navodeći, između ostalog, da (i) dokument koji je tražen da se dostavi uz prijavu, je dokument koji je izdao sam ARP, pa je potonji trebao da uzme to u obzir; i (ii) ARP je trebao posebno da zahteva od podnosioca zahteva da dopuni svoju prijavu pre nego što je istu odbio. Osnovni sud je odbio njegovu tužbu kao neosnovanu sa obrazloženjem da nije uspeo da podnese prijavu za grant/ podršku prema kriterijumima utvrđenim u UA br. 16/2019. Presudu Osnovnog suda potvrdili su i Apelacioni i Vrhovni sud.

Sud je podsetio da je podnosilac zahteva naveo da su mu osporenom presudom povređena njegova prava zaštićena članovima 3, 24, 31. i 54. Ustava, kao i članom 6. EKLJP-a, jer organ uprave i sudovi nisu omogućili pravično i nepristrasno suđenje, kao i bez diskriminacije tokom upravnog i sudskog postupka, zbog činjenice jer je (i) predmetna parcela digitalizovana u vreme podnošenja zahteva za grant/ podršku; (ii) ARP je imao saznanja o ovoj činjenici pošto je ovaj dokument izdao sam ARP; i (iii) ovaj dokument je dostavljen kada je žalba podneta MPŠRR-u; kao i (iv) ARP je imao obavezu da zahteva kompletiranje prijave od strane podnosioca zahteva pre nego što je isti odbio kao nepotpun.

Sud je primetio da se suština zahteva podnosioca zahteva odnosila na pogrešnu primenu zakona i podzakonskih akata koji se primenjuju u njegovom slučaju od strane redovnih sudova, odnosno UA br. 16/2019 i zakonodavstvom koji se veže sa upravnim postupkom.

S tim u vezi, Sud je smatrao da navode koje je podnosilac zahteva pokrenuo, su navodi pokrenuti u smislu člana 31. Ustava u vezi sa članom 6. EKLJP-a i da se odnose na pogrešno tumačenje i primenu zakonskih odredbi od strane redovnih sudova, i da kao takvi spadaju u kategoriju navoda „četvrtog stepena“, jer se odnose na pitanja koja se vežu sa tumačenjem i primenom zakona, odnosno sa „zakonitošću“ a ne „ustavnošću“.

Sud je primetio da su Apelacioni i Vrhovni sud potvrdili obrazloženje Osnovnog suda, prema kojem proizilazi da je: (i) podnosilac zahteva na osnovu AU br. 16/2019 imao za obavezu da dostavi kopiju digitalizacije zakupljene parcele, u trenutku podnošenja prijave; (ii) imao pravo da do isteka roka za prijavu popuni dosije prijave, što u ovom konkretnom slučaju nije bio slučaj; (iii) podnosilac zahteva dostavio digitalizovanu kopiju tek kada je žalba podneta, odnosno nakon isteka roka za prijavu.

Štaviše, Sud je primetio da se podnosilac zahteva ne poziva ni na jednu konkretnu odredbu AU br. 16/2019 ili bilo kog zakona, ni iz spisa koje je podnosilac zahteva dostavio ne proizilazi da su organi uprave u konkretnom slučaju imali obavezu da od podnosioca zahteva zatraže da dopuni svoj dosije, ako nešto tako nije učinjeno u navedenim rokovima.

Stoga, na osnovu navedenih zakonskih odredbi, Sud je smatrao da su redovni sudovi dali odgovore podnosiocu zahteva na njegove navode za digitalizaciju zakupljene parcele razradom materijalnog i procesnog prava koje je primenljivo u konkretnom slučaju.

Shodno tome, Sud je zaključio da su navodi podnosioca zahteva o nedostatku pravičnog i nepristrasnog suđenja navodi koje spadaju u kategoriju „četvrtog stepena“ i kao takvi, ovi navodi podnosioca zahteva su očigledno neosnovani po ustavnim osnovama, kako je utvrđeno u stavu 2 pravila 34. Poslovnika o radu.

Što se tiče navoda podnosioca zahteva o povredi člana 24. Ustava, Sud se pozvao na sudsku praksu EKLJP-a koja kaže da „diskriminacija podrazumeva drugačiji tretman, bez objektivnog i razumnog opravdanja, prema licima u relativno sličnim situacijama“. U konkretnom slučaju, Sud je smatrao da podnosilac zahteva nije identifikovao grupu lica koja su, prema njemu, različito tretirana, te nije izneo nijedan dokaz koji bi mogao da dokaže da je zaista bilo diskriminacije tokom procesa, odnosno da je tretiran drugačije od bilo koje druge strane u istoj ili sličnoj situaciji koja bi mogla imati koristi od podele pravde pod istim uslovima.

Stoga je Sud zaključio da u vezi sa ovim navodima podnosioca zahteva, o povredi prava zagarantovanih navedenim članovima Ustava i EKLJP-a, Sud zaključuje da se ovaj deo zahteva mora proglasiti neprihvatljivim kao očigledno neosnovanim, budući da se ovi navodi kvalifikuju kao navodi koji spadaju u kategoriju (iii) „nepotkrepljenih ili neobrazloženih“ navoda, jer je podnosilac zahteva jednostavno citirao članove Ustava, ne objašnjavajući kako su oni povređeni. Shodno tome, isti su očigledno neosnovani po ustavnim osnovama, kako je utvrđeno u stavu (2) pravila 34. Poslovnika.