USTAVNI SUD

KI87/23, Podnosilac zahteva: Shpejtim Bokshi, Ocena ustavnosti presude ARJ. br. 113/22 od 27. decembra 2022. godine Vrhovnog suda

KI87/23, rešenje o neprihvatljivosti od 30. januara 2024. godine, objavljeno 18. marta 2024. godine

Ključne reči: individualni zahtev, pravo na pravično i nepristrasno suđenje

 Okolnosti konkretnog slučaja rezultiraju činjenicom da je podnosilac zahteva kažnjen od strane NKRM u iznosu od 9.693,86 evra zbog nezakonite eksploatacije rudarskih resursa i razvoja nelegalne rudarske aktivnosti bez posedovanja dozvole za eksploataciju. Podnosilac zahteva se žalio drugostepenoj instanci NKRM u vezi sa izrečenom novčanom kaznom, gde je njegova žalba odbijena, a prvostepena odluka NKRM ostavljena na snazi. Nezadovoljan odlukom drugostepenog suda NKRM, podnosilac zahteva je podneo tužbu Osnovnom sudu, koju je poslednje navedeni odbio kao neosnovanu. Protiv odluke Osnovnog suda, podnosilac zahteva je uložio žalbu Apelacionom sudu, koja je odbijena, a odluka prvostepenog suda potvrđena. Protiv odluke Apelacionog suda, podnosilac je podneo zahtev za preispitivanje sudske odluke Vrhovnog suda, koji je Vrhovni sud odbio.

Sud je podsetio da podnosilac zahteva tvrdi da su mu osporenom presudom Vrhovnog suda povređena prava zagarantovana članovima: 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje] i 32. [Pravo na pravno sredstvo] Ustava u vezi sa članom 6. EKLJP.

Što se tiče navoda o povredi člana 31. Ustava, Sud je primetio da su tri redovna suda potvrdila da je odluka NKRM bila zakonita, pošto je doneta u skladu sa zakonskim odredbama, odnosno na osnovu člana 79 stav 4 i 5 Zakona o rudnicima i mineralima. S tim u vezi, Vrhovni sud je odgovorio i na navod podnosioca zahteva u vezi sa činjenicom da je u krivičnom postupku oslobođen za isto delo, pojašnjavajući da je optužnicu protiv njega sud odbio zbog apsolutne zastarelosti, a da je u upravnom postupku predmet razmatranja i odlučivanja ocena zakonitosti pravosnažne odluke u upravnom postupku kao u konkretnom slučaju, pa je ovo pitanje odvojeno od krivične odgovornosti, prema predmetu razmatranja, jer se u upravnom sporu ocenjuje zakonitosti konačnog akta.

U ovom kontekstu, Sud je, na osnovu gore navedenih pojašnjenja, a posebno uzimajući u obzir navode koje je podnosilac zahteva izneo i činjenice koje je predstavio, kao i razrađena obrazloženja redovnih sudova, smatrao da osporenu presudu Vrhovnog suda ne karakteriše nedostatak obrazložene sudske odluke. Shodno tome, navod podnosioca zahteva u pogledu nedostatka obrazložene sudske odluke je očigledno neosnovan na ustavnim osnovama usled „očiglednog ili evidentnog nedostatka povrede“ kako je definisano pravilom 34 (2) Poslovnika o radu.

Sud je takođe primetio da je navod podnosioca zahteva o povredi prava na pravno sredstvo, zbog nepružanja pravne pouke od strane Osnovnog suda, rešio Vrhovni sud. S tim u vezi, Sud utvrđuje da je podnosilac zahteva iskoristio svoje pravo na žalbu, što se dokazuje i kroz odluke Apelacionog suda i Vrhovnog suda koji su razmatrali žalbu, odnosno zahtev za vanredno preispitivanje sudske odluke podnete od strane podnosioca zahteva, i da to dokazuje da mu nije uskraćeno pravo na pravno sredstvo.

Shodno tome, zahtev je u celini proglašen neprihvatljiv.