USTAVNI SUD

KI106/23, Podnosilac zahteva: Ramiz Buzhala, ocena ustavnosti presude A. A. br. 3/2023 od 10. februara 2023. godine Vrhovnog suda Republike Kosovo

KI106/23, rešenje o neprihvatljivosti od 16. jula 2024. godine, objavljeno 28. avgusta 2024. godine

Ključne reči: individualni zahtev, krivična stvar, pravo na pravično suđenje, očigledno neosnovan zahtev, neprihvatljiv zahtev  

Podnosilac zahteva je obavljao funkciju glavnog tužioca u Osnovnom tužilaštvu u Đakovici do donošenja odluke o suspenziji, zbog pokretanja disciplinskog postupka, zbog osnovane sumnje da je isti u svojstvu glavnog tužioca Osnovnog tužilaštva u Đakovici 13. jula 2022. godine podelio pitanja sa pismenog testa koji će se održati istog datuma za prijem stručnih saradnika u Osnovnom tužilaštvu u Đakovici, Prizrenu i Peći. Tužilački savet Kosova (TSK) je u vezi sa predmetnim slučajem imenovao istražno veće za istragu disciplinskih prekršaja. Ovo veće je 31. avgusta 2022. godine podnosiocu zahteva ponudilo sporazum u slučaju priznanja krivice i odustajanja od pravnih sredstava pred javnim organima. Međutim, TSK nije prihvatio sporazum postignut između podnosioca zahteva i istražnog veća, vraćajući predmet ovom poslednjem da utvrdi potpuno činjenično stanje. Nakon utvrđivanja činjeničnog stanja, istražno veće je sastavilo zapisnik u kome se ističe da su postupci podnosioca zahteva dokazali disciplinski prekršaj, shodno tački 2.10, stava 2, člana 6. Zakona br. 06/L-057 o disciplinskoj odgovornosti sudija i tužilaca, predlažući da se podnosiocu zahteva izrekne disciplinska sankcija „trajni premeštaj“ u Osnovnom tužilaštvu u Peći u skladu sa tačkom 1.4, stava 1 člana 7 gore navedenog zakona. Ovu odluku je potvrdio TSK odlukom od 23. decembra 2022. godine i Vrhovni sud presudom od 10. februara 2023. godine.

Podnosilac zahteva je u Ustavnom sudu tvrdio da je osporena presuda Vrhovnog suda, u vezi sa odlukom TSK-a, doneta povredom njegovih prava zagarantovanih članom 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje] Ustava Republike Kosovo u vezi sa stavom 1, člana 6. Evropske konvencije o ljudskim pravima. U suštini, podnosilac zahteva je izneo navode o povredi: (i) prava na „ročište“, (ii) prava zbog „nedovoljnog vremena za pripremu odbrane“, i (iii) prava na pravično suđenje zbog pogrešno utvrđenih činjenica i pogrešne primene zakona.

Sud je, nakon što je razradio opšta načela u pogledu prava na pravično suđenje, utvrđena kroz sudsku praksu Evropskog suda za ljudska prava i praksu samog Suda, iste primenio na okolnosti konkretnog slučaja i zaključio da je zahtev u celini bio očigledno neosnovan. Što se tiče prvog navoda (i) o povredi prava na ročište, Sud je primetio da su protiv podnosioca zahteva održana četiri ročišta, dva od strane istražnog veća i dva od strane TSK-a, kao prvog stepena nadležnosti, i da je isti saslušan od strane TSK-a o činjeničnim i pravnim pitanjima, da je imao dovoljno mogućnosti da iznese svoj slučaj istražnom veću i TSK-u, da Vrhovni sud tokom razmatranja njegovog slučaja nije otvorio činjenična pitanja u smisla ocene nekog novog dokaza i da je pitanje pred ovim poslednjim bilo isključivo pitanje zakona. Što se tiče drugog navoda (ii), Sud je, nakon što je uzeo u obzir činjenicu da je podnosilac zahteva imao brojne i efektivne mogućnosti da ospori činjenice protiv njega pred javnim organima, smatrao da su njegove tvrdnje o „nemogućnosti da pripremi svoju odbranu“, zagarantovane odredbama člana 6. Konvencije, na ustavnim osnovama bile „nepotkrepljene i neobrazložene“. Što se tiče trećeg navoda (iii), Sud je ocenio da podnosilac zahteva nije uspeo da podigne nivo argumentacije navodnih povreda na ustavni nivo, zbog činjenice jer nije dalje razradio  gde je proizvoljnost u tumačenju zakonske norme koju je sproveo Vrhovni sud, i da je dobio obrazložene odgovore na sve tvrdnje koje pokreću činjenična i pravna pitanja, uključujući i navod za nesrazmernost disciplinske sankcije izrečene od strane TSK-a. Štaviše, Sud je ocenio da ni u ovom konkretnom slučaju nije ispunjen kriterijum isključenja, gde je tumačenje zakonske norme od strane javnih organa ili suda moglo biti „očigledno pogrešno“, što bi rezultiralo proizvoljnim ili očigledno neobrazloženim zaključcima i da su sprovedeni postupci, u celini, mogli biti nepravični ili proizvoljni.

Kao rezultat toga i na osnovu pojašnjenja datih u objavljenom rešenju, Sud je zaključio da: (I) tvrdnje podnosioca zahteva o povredi prava na saslušanje od strane Vrhovnog suda i tvrdnje o nemogućnosti da pripremi svoju odbranu, spadaju u treću kategoriju (iii) „nepotkrepljenih ili neobrazloženih” tvrdnji, pa ih je na ustavnim osnovama proglasio očigledno neosnovanim; i (II) tvrdnje o „pogrešno utvrđenim činjenicama i pogrešnoj primeni zakona“, se kvalifikuju kao tvrdnje „četvrtog stepena“, pa su kao takve, na ustavnim osnovama, bile očigledno neosnovane. Shodno tome, zahtev je u celini proglašen neprihvatljivim, u skladu sa tačkom (2) pravila 34 [Kriterijumi prihvatljivosti] Poslovnika o radu.