USTAVNI SUD

Podnosilac zahteva, jedan opštinski radnik kome je radni odnos bio prekinut, i koji je pred Nezavisnim nadzornim odborom dobio pravo da se vrati na radno mesto, je podneo zahtev na osnovu člana 113.7 Ustava, tvrdeći da je on trebalo da se uključi u žalbu njegovog bivšeg poslodavca na odluku koja je doneta u njegovu korist u slučaju pred Vrhovnim sudom a koja se odnosila na njegovo radno mesto. Podnosilac zahteva je tvrdio da mu je povređeno pravo na pravično suđenje, koju je ovaj Sud razjasnio da je određeno članovima 31. i 53. Ustava i članom 6.1 Evropske konvencije o ljudskim pravima i osnovnim slobodama (EKLJP), jer niti ga je poslodavac niti Vrhovni sud obavestio o žalbi ili o rešavanju iste, Sud je odlučio da je zahtev prihvatljiv po članu 113.7 iz razloga što podnosilac zahteva nije imao na raspolaganju sva predviđena pravna sredstva jer Vrhovni sud mu nije dostavio kopiju presude iako je on bio zainteresovana strana, citirajući članove 52.6 i 53. Zakona o upravnim sporovima iz 1977. godine, slučajeve Univerzitet AAB-RIINVEST DOO protiv Vlade Kosova, Cinar protiv Turske, Colozza protiv Italije, Sejdović protiv Italije i iz razloga što je Sud utvrdio da nije bio dokaza da je podnosilac zahteva obavešten o mogućem ponovnom otvaranju ovog slučaja pred Vrhovnim sudom ili o pokretanju novog slučaja, Vezano sa meritumom, Sud je odlučio da je podnosilac zahteva trebalo da se pozove u sudskom postupku, gde bi on bio obavešten o žalbi i bilo bi mu pružena mogućnost da iznese argumente i dokaze, naglasivši da je Vrhovni sud počeo postupak i došao do zaključka, a nije o tome uopšte obavestio podnosioca zahteva. Sud je naglasio da po članu 31. Ustava svako ima pravo na jednaku zaštitu prava u postupku pred sudovima, kao i na pravičnu i nepristrasnu javnu raspravu, i da je članom 53. Ustava obavezan da rešava sporove u skladu sa sudskim odlukama Evropskog suda za ljudska prava (ESLJP), što podrazumeva garanciju sličnu onoj iz člana 6.1 ESLJP-a. Sud je obrazložio da, iako član 6.1 ne navodi izričito pravo na učestvovanje u građanskom ili krivičnom postupku, ESLJP je prihvatio da se ovo pravo podrazumeva, citirajući slučajeve Colozza protiv Italije i Ziliberg protiv Moldavije. Stoga, Sud je obrazložio da se u slučaju podnosioca zahteva primenjuju član 31. i član 6.1, Sud je naglasio da pravo na pravično suđenje proizilazi iz prava na sudsku zaštitu iz člana 54. Ustava, koje uključuje pravo na pristup sudu, citirajući slučaj Golder protiv Ujedinjenog Kraljevstva i pravo na rešavanje spora u sudu kao i mogućnost za pripremanje slučaja i za učestvovanje u raspravi, citirajući slučaj Gusak protiv Rusije. Sud je podvukao da bi pravo stranke na pristup sudu bilo iluzorno ako stranka ne bi bila informisana o toku u postupku i o odlukama suda u vezi sa žalbom, naročito u slučaju da bi odluke suda mogle da spreče dalje razmatranje, citirajući slučaj Sukhorubchenko protiv Rusije. Sud je ustanovio da je poslodavac podnosioca zahteva uložio žalbu u slučaju u kome je podnosioc zahteva bio glavna stranka i da bi ishod žalbe mogao da ima suštinski uticaj na građanska prava podnosioca zahteva. Sud je takođe naglasio da, iako član 16. Zakona o upravnim sporovima smatra kao potrebnom strankom svako lice na koju može da ima uticaj odluka u sporu, podnosilac zahteva nije bio uključen, Iz gorenavedenih razloga, Sud je doneo presudu kojom je nađeno da je bilo povrede člana 31. Ustava i člana 6.1 EKLJP-a proglašavajući da je osporena presuda Vrhovnog suda ništavna, vraćajući slučaj Vrhovnom sudu na ponovno razmatranje u skladu sa presudom ovog suda, i ostajući posvećen ovom pitanju očekujući izvršenje ove presude