USTAVNI SUD

KI55/18 Podnosilac zahteva: Jovan Jovanović, ocena ustavnosti presude GSK-KPA-A-158/2015 Žalbenog veća Vrhovnog suda Kosova za pitanja koja se odnose na Kosovsku agenciju za imovinu  od 8. novembra 2017. godine

KI55/18, rešenje o neprihvatljivosti od 28. maja 2018. godine, objavljeno 12. juna 2018. godine

Ključne reči: individualni zahtev, građanski postupak, zahtev za privremenom merom, očigledno neosnovan

Zahtev je zasnovan na članu 113. [Jurisdikcija i ovlašćene strane] Ustava, članu član 27. [Privremene mere], članu 47. [Individualni zahtevi] Zakona o Ustavnom sudu Republike Kosovo br. 03/L-121 (u daljem tekstu: Zakon) i pravilima 29 [Podnošenje podnesaka i odgovora], i 54 [Zahtev za uvođenje privremenih mera] Poslovnika o radu Suda (u daljem tekstu: Poslovnik).

Podnosilac zahteva tvrdi povredu prava garantovanih članom članom 24. [Jednakost pred zakonom], članom 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje], članom 32. [Pravo na pravno sredstvo], članom 46. [Zaštita imovine] Ustava Republike Kosovo (u daljem tekstu: Ustav), kao i članom 6 (Pravo na pravično suđenje) i članom 1 protokola 1 (Zaštita imovine) Evropske konvencije o zaštiti osnovnih ljudskih prava i sloboda (u daljem tekstu: EKLjP).

Imajući u vidu glavne navode podnosioca vezane za povredu člana 31. Ustava u vezi sa članom 6 EKLjP, Sud nalazi, da je KAI u odluci KPPCC/D/C/264/2014 našao kao nespornu činjenicu da su podnosilac zahteva i DP „Stan“ potpisali  ugovor o zajedničkoj izgradnji poslovnog prostora, a koji je bio predmet spora, i da je taj ugovor sadržao propisane uslove kao i modalitet isplate ugovorene cene za predmetni poslovi prostor.

Međutim, isto tako, Sud primećuje da je KAI našao, da je taj ugovor potpisan  isključivo, između podnosioca zahteva i nadležnog lica kao predstavnika DP „Stan“, u formi koja nije propisana zakonom.

Shodno tome, Sud iz datog obrazloženja ne vidi proizvoljnost, štaviše, Sud primećuje da je Žalbeno veće KAI uzelo u ispitivanje sve navode koje je podnosilac isticao tokom redovnog postupka, pri čemu je i dalo jasne zaključke zbog čega su ti navodi neosnovani.

Sud dalje primećuje da podnosilac zahteva smatra da mu je  presudom Žalbenog veća KAI povređen i član 46. Ustava u vezi sa članom 1 protokola 1 EKLjP, jer  „Vrhovni sud nije razmatrao niti ulazio u suštinu ugovora o zajedničkom ulaganju koji po svim osobinama ima karakter predugovora, kojim bi nakon ispunjenih obaveza sačinio novi ugovor overen pred sudom i dobio zakonski punovažnu formu.“

Međutim, Sud je zapazio da su sudovi u svojim odlukama, a i Žalbeno veće KAI  u presudi ustanovili, da podnosilac nije mogao da stekne pravo nad predmetnom imovinom jer nije ispunio nijedan od navedenih uslova koji bi mu omogućili da tvrdi da je stekao vlasničko ili suvlasničko pravo nad poslovnim prostorom.

Dakle, zahtev podnosioca je očigledno neosnovan na ustavnim osnovama i treba da se proglasi neprihvatljivim u skladu sa pravilom 36 (1) d) i (2) (b) Poslovnika o radu.

Sud je takođe zahtev za privremenu meru podnosioca odbio kao neosnovan.