USTAVNI SUD

Podnosilac zahteva, g. Bajrush Gashi, podneo je zahtev u skladu sa članom 113.7 Ustava Kosova, osporavajući odluku Vrhovnog suda, Pzd. br. 67/2011, jer je izdata u suprotnosti sa njegovim pravima garantovanih članom 31 [Pravo na Pravično i Nepristrasno Suđenje] Ustava i članom 6 EKLJP. Podnosilac zahteva se žali, naročito, da sudija koji je bio predsedavajući sudija Okružnog suda u Prizrenu i koji je odlučio o njegovom slučaju, takođe učestvovao u odluci Vrhovnog suda o njegovom zahtevu za vanredno ublažavanje kazne (sudija o kome je reč). Štaviše, podnosilac zahteva navodi da je sudija, o kome je reč, trebao da obavesti Vrhovni sud da je sudija, o kome je reč, bio predsedavajući sudija u Okružnom sudu u Prizrenu i da je trebalo da bude diskvalifikovan za učešće u veću Vrhovnog suda.

Što se tiče pitanja prihvatljivosti zahteva, Sud je na osnovu sasvim jasnog člana 113.7 zaključio da je zahtev bio prihvatljiv, jer u ovom zahtevu g. Bajrush Gashi osporava ustavnost odluke Pzd. br. 67/2011 Vrhovnog suda od 12. decembra 2012. god. Stoga, podnosilac zahteva se treba smatrati kao ovlašćena strana koja ima pravo da uputi ovaj slučaj sudu i da iscrpi sve pravne lekove kao što je predviđeno zakonom, u skladu sa članom 113. 7 Ustava. Što se tiče uslova iz člana 49 Zakona, da je podnosilac zahteva trebao da podnese zahtev u roku od četiri (4) meseci, sud utvrđuje na osnovu podnesaka podnosioca zahteva da mu je odluka Vrhovnog suda uručena neutvrđenog datuma, dok je podnosilac zahteva podneo zahtev sudu dana 27. januara 2012. god. Odnosno u roku od četiri meseca kao što je predviđeno članom 49 zakona. Dalje, podnosilac zahteva je detaljno naveo koja su mu prava iz Ustava i EKLJP navodno povređena i od koje javne vlasti. Dakle, sud takođe nalazi da je podnosilac zahteva ispunio uslov iz člana 48 Zakona.

Što se tiče merituma zahteva, sud je zaključio da u okolnostima slučaja, nepristrasnost Vrhovnog suda je moguće da dođe u pitanje i da se strah podnosioca zahteva, u tom pogledu, može smatrati subjektivno i objektivno opravdanim. Sud takođe smatra da pitanje da li postoji ili ne dovoljno sudija da odluče o zahtevu za ublažavanje kazne je stvar koja je potpuno u nadležnosti i za diskusiju, ako je potrebno, između sudstva i Vlade. Primarna odgovornost za pravilnu administraciju pravde pripada Vladi, i organizaciona pitanja se ne mogu koristiti kao izgovor za nepoštovanje Ustava (vidi slučaj br. KO4/11, Vrhovni sud Kosova tražeći ocenu ustavnosti članova 35, 36, 37 i 38 Zakona o eksproprijaciji nepokretne imovine, br. 03/L-139, presuda od 1. marta 2012. god). U ovim okolnostima, sud smatra da je pravo na pravično i nepristrasno suđenje pred nezavisnim sudom, kao što je garantovano članom 31 [Pravo na Pravično i Nepristrasno Suđenje] Ustava i članom 6 [Pravo na pravično suđenje] EKLJP, povređeno. Prilikom donošenja odluke, sud se takođe oslonio na odluke Evropskog suda za ljudksa prava koje su se bavile istim ili sličnim pitanjima. Sud je proglasio odluku Vrhovnog suda Kosovo ništavnom, i istu je vratio Vrhovnom sudu za ponovno razmatranje u skladu sa presudom ovog suda.