Rešenje o neprohvatljivosti

Ocena ustavnosti odluke [KPK/Nr.475/2022] o predlaganju g. Blerima Isufaja za položaj glavnog državnog tužioca od 6. aprila 2022. godine Tužilačkog saveta Kosova, i odluke [KPK/br. 474/2022] o odbijanju izveštaja od 6. aprila 2022. godine Komisije za preispitivanje Tužilačkog saveta Kosova

br. predmeta KI57/22 dhe KI79/22

podnosiocu: Shqipdon Fazliu dhe Armend Hamiti

Preuzimanje:

KI57/22 i 79/22, podnosioci zahteva: Shqipdon Fazliu i Armend Hamiti, Ocena ustavnosti odluke [KPK/Nr.475/2022] o predlaganju g. Blerima Isufaja za položaj glavnog državnog tužioca od 6. aprila 2022. godine Tužilačkog saveta Kosova, i odluke [KPK/br. 474/2022] o odbijanju izveštaja od 6. aprila 2022. godine Komisije za preispitivanje Tužilačkog saveta Kosova

KI57/22 i KI79/22, rešenje od 4. jula 2022. godine, objavljeno dana 26. jula 2022. godine

Ključne reči: individualni zahtev, glavni državni tužilac, iscrpljenje delotvornih pravnih sredstava

Ustavni sud Republike Kosovo je razmatrao spojene zahteve u slučajevima KI57/22, podnet od strane Shqipdon Fazliu i KI79/22, podnet od strane Armend Hamiti, oba kandidati za Glavnog državnog tužioca Republike Kosovo, koji osporavaju ustavnost Odluke od 6. aprila 2022. godine Tužilačkog saveta Kosova o predlaganju g. Blerim Isufaj na položaj Glavnog državnog tužioca. Sud je odlučio da predmetne zahteve proglasi neprihvatljivim po proceduralnim osnovima, konkretno jer podnosioci zahteva nisu iscrpeli pravna sredstva kao što je propisano stavom 7 člana 113 [Jurisdikcija i ovlašćene strane] Ustava Republike Kosovo.

Okolnosti slučaja KI 57/22 i KI 79/22, povezuju se sa rezultatom konkursa za imenovanje Glavnog državnog tužioca raspisanog od strane Tužilačkog saveta Kosova. Komisija za vrednovanje, osnovana prema odredbama Uredbe Tužilačkog saveta, usvojene 2019. godine, odnosno Uredbe br.06/2019 o imenovanju glavnog državnog tužioca i glavnih tužilaca u tužilaštvima Republike Kosovo, je podnosioce zahteva rangirala na drugom (2), odnosno četvrtom (4) mestu, dok je kandidata Blerim Isufaj na prvom mestu. Na bodovanje Komisije za vrednovanje, podnosioci zahteva su podneli prigovor Komisiji za preispitivanje. Ova poslednja je utvrdila da Zakon o Tužilačkom savetu i Uredba o imenovanju glavnog državnog tužioca su pravično primenjeni tokom procesa bodovanja, međutim, preporučila je Komisiji za vrednovanje da preispituje/dopuni obrazloženje u vezi sa nekim kriterijumima bodovanja. Dana 6. aprila 2022. godine, Tužilački savet je (i) odbio preporuke Komisije za preispitivanje; i (ii) na osnovu člana 17. (Proces glasanja) Uredbe o imenovanju glavnog državnog tužioca odlučio da se za dekretiranje od strane predsednice Republike predlaže kandidat koji rangiran kao prvi od strane Komisije za vrednovanje.

Dana 28. aprila 2022. godine, odnosno 6. juna 2022. godine, podnosioci zahteva su se obratili zahtevima Ustavnom sudu navodeći da je Odluka Tužilačkog saveta o predlaganju kandidata za Glavnog državnog tužioca doneta uz povredu njihovih prava i sloboda garantovanih Ustavom i Evropskom Konvencijom o ljudskim pravima. Što se tiče prihvatljivosti zahteva, uzimajući u obzir činjenicu da podnosioci zahteva nisu iscrpeli pravna sredstva propisana zakonom, uprkos kriterijuma iz stava 7 člana 113. Ustava, naveli su da treba ih oslobađati od ove ustavne obaveze, tvrdeći, između ostalog, da (i) Zakon o Tužilačkom savetu ne predviđa pravna sredstva protiv odluka Tužilačkog saveta; (ii) prilikom ocene ustavnosti odluke Tužilačkog saveta o predlaganju Glavnog državnog tužioca, putem Presude KI 99/14 i KI 100/14 , Sud je 2014. godine oslobađao predmetne podnosioce od obaveze iscrpljivanja pravnih sredstava predviđenih zakonom; i (iii) postupak pred Osnovnim sudom u Prištini „traje znatno vreme“. Dok, u vezi sa meritumom zahteva podnosioci su, u suštini, (i) tvrdili nepristrasnost Tužilačkog saveta; (ii) osporavali zakonitost i ustavnost Uredbe o imenovanju glavnog državnog tužioca, uključujući i kvotu od tri odsto (3%) razlike bodovanja kandidata da bi se Tužilačkom savetu predlagao jedan ili više kandidata za glasanje i činjenicu da Tužilački savet, uključujući i članove Komisije za vrednovanje, mogu odbiti predlog Komisije za preispitivanje; i (iii) tvrdili da konstatacije Komisije za vrednovanje bile pristrasne, proizvoljne, i da bodovanja drugih intervjuisanih kandidata nisu bila dostupna.

Prilikom ocene prihvatljivosti zahteva podnosilaca, Sud je, prvo, naglasio da nije sporno da su se isti obratili Sudu bez iscrpljivanja ijednog pravnog sredstva kako je propisano stavom 7 člana 113. Ustava. Sledstveno, i da bi ocenio da li su podnosioci zahteva ispunili kriterijume za oslobađanje od ove ustavne obaveze, Sud je na početku razmatrao i onda primenio u okolnostima konkretnih slučajeva (i) opšta načela koja proizilaze od sudske prakse Evropskog suda za ljudska prava i Suda u pogledu iscrpljivanja pravnih sredstava; (ii) relevantnu sudsku praksu Suda koja se odnosi na odluke Tužilačkog saveta, Sudskog saveta, ali i drugih javnih organa čije odluke su osporene u pogledu izbora ili neizbora na određene javne funkcije; kao i (iii) načela koja su razrađena mišljenjima i izveštajima Venecijanske komisije.

U smislu gore navedenog, Sud je naglasio da na osnovu sudske prakse Evropskog suda za ljudska prava, kriterijum iscrpljivanja pravnih sredstava ne može se primenjivati na preterano formalistički način, i sledstveno, mogu postojati izuzeci od pravila, ali samo ako relevantne stranke, na osnovu principa tereta dokazivanja, tvrde pred Sudom da ili ne postoji pravno sredstvo ili, u suprotnome, postojeće pravno sredstvo nije delotvorno jer (i) nije „raspoloživa i dostupna“; i (ii) nije „dovoljno izvesna ne samo u teoriji nego i u praksi“. Štaviše, na osnovu iste sudske prakse, podnosioci zahteva treba da argumentuju da su “učinili sve što se od njih opravdano moglo očekivati da iscrpe pravna sredstva” uzimajući u obzir da “puke sumnje” jednog podnosioca zahteva oko neefikasnosti pravnog sredstva, ne mogu da služe kao opravdanje za njegovo/njeno oslobađanje od ove ustavne obaveze.

Prilikom primene ovih kriterijuma u okolnostima konkretnih slučajeva, Sud je naglasio da (i) postoji pravno sredstvo i definisano je Zakonom o upravnim sporovima i na koji se Sud dosledno pozvao, tokom svoje sudske prakse; i (ii) podnosioci zahteva nisu podneli nikakve argumente o ispunjavanju gore navedenih kriterijuma, odnosno vezano za „raspoloživost“, „dostupnost“ i „ dovoljnu izvesnost u teoriji i u praksi“, kriterijumi koji potiču iz sudske prakse Suda i Evropskog suda za ljudska prava. Sud je, između ostalog, razjasnio da (i) činjenica da Zakon o Tužilačkom savetu možda nije definisao određeno pravno sredstvo, ne isključuje primenljivost drugih pravnih normi, uključujući i Zakon o upravnom sporu; i (ii) pozivanje na obim posla u Osnovnom sudu u Prištini, ne može da oslobodi podnosioca pojedinačnog zahteva od ove ustavne obaveze, jer se takva tvrdnja, posebno ukoliko nepotkrepljena relevantnom sudskom praksom, kvalifikuje kao “puka sumnja“ u vezi sa navodnom neefikasnošću pravnog sredstva.

Sud je podvukao da glavni argumenat podnosilaca zahteva, na osnovu kojeg tvrde oslobađanje od obaveze ispunjavanja ustavnih kriterijuma, je pozivanje na sudsku praksu Suda, odnosno, Presudu KI99/14 i KI100/14, putem koje u 2014. godini, Sud je, izuzetno i pozivajući se na okolnosti navedenog slučaja, oslobađao predmetne podnosioce zahteva od obaveze iscrpljivanja pravnih sredstava i ocenio ustavnost odluke o predlaganju Glavnog državnog tužioca, utvrdivši neustavnost iste. Sud je dalje istakao da je slično, i u dve druge presude, odnosno, Presude KI 34/17 i KI 55/17, oslobađao predmetne podnosioce od obaveze iscrpljivanja pravnih sredstava i ocenio ustavnost predmetnih odluka o izboru predsednika Vrhovnog suda i Apelacionog suda, respektivno. Sud je, dalje naglasio da, u svojoj sudskoj praksi u kontekstu individualne kontrole, nema nijednog drugog slučaja u kome su napravljeni takvi izuzeci, ne samo u oceni akata Tužilačkog saveta i Sudskog saveta, već ni akata izvršne i zakonodavne vlasti, u smislu odluka o izboru, imenovanju ili predlaganju na javnim funkcijama.

Sud je podvukao da, u suštini, u nedostatku ispunjenja kriterijuma utvrđenih sudskom praksom Evropskog suda za ljudska prava, glavni navod na ovnovu kojeg bi podnosioci zahteva bili oslobođeni obaveze za iscrpljivanje pravnih sredstava povezan je sa “specifičnošću postupka izbora za poziciju glavnog državnog tužioca”. Međutim, Sud je naglasio da pozivanje na slučaj KI 99/14 i KI 100/14 ne podrazumeva stečeno pravo na oslobađanje od ustavne obaveze iscrpljivanja pravnih sredstava, jer je u praksi Evropskog suda za ljudska prava i Suda jasno utvrđeno da se ocena oslobađanja od obaveze za iscrpljenost pravnih sredstava vrši u svakom slučaju zasebno, na osnovu napred navedenih kriterijuma u pogledu efikasnosti pravnog sredstva, i principa o teretu dokazivanja.

U ovom kontekstu i u funkciji konsolidiranja svoje sudske prakse i principa pravne sigurnosti, ovaj Sud je na osnovu jasnog formulisanja stava 7 člana 113 Ustava, koji zahteva iscrpljivanje pravnih sredstava za sve pojedince bez izuzetka, naglasio da on smatra neophodnim da razjasni da priroda ili važnost javne funkcije koja se obavlja ili za koju se kandiduje, ne može da stoji kao jedini i izolovan argument, na osnovu kojeg se može izvršiti oslobađanje od obaveze iscrpljivanja zakonom utvrđenih pravnih sredstava. Sud je dalje pojasnio da takav pristup nije zasnovan ni u sudskoj praksi Evropskog suda za ljudska prava, niti u mišljenjima Venecijanske komisije. Naprotiv, to bi rezultiralo da pravna sredstva utvrđena zakonima usvojenim od strane Skupštine Republike bila efektivna ili ne u zavisnosti od funkcija koje su pojedinci držali ili koje nameravaju da drže, a ne od ispunjavanja ili neispunjavanja kriterijuma utvrđenih sudskom praksom Evropskog suda za ljudska prava u pogledu efikasnosti pravnog sredstva. Takav pristup bi rezultirao nejednakim tretmanom pojedinaca koji imaju pravo da se obrate Sudu preko njihovih individualnih zahteva, kako se utvrđuje stavom 7. člana 113. Ustava.

podnosiocu:

Shqipdon Fazliu dhe Armend Hamiti

Vrsta zahteva:

KI – Individualni zahtev

Vrsta akta:

Rešenje o neprohvatljivosti

Nisu iscrpljena pravna sredstva

Vrsta postupka koji je sproveden pred drugim institucijama :

Upravni