USTAVNI SUD

KI84/22, Podnositeljka: Slavica Đorđević, Ocena ustavnosti rešenja Vrhovnog suda Rev. br. 170/2021 od 19. oktobra 2021. godine

Ključne reči: individualan zahtev, pristup sudu, pravo na upotrebu jezika

Ustavni sud Republike Kosovo odlučio je povodom zahteva KI84/22, kojim je zatražena ocena ustavnosti Rešenja [Rev. br. 170/2021] od 19. oktobra 2021. godine Vrhovnog suda Kosova. Sud je, jednoglasno, odlučio da (i) proglasi zahtev prihvatljivim; (ii) Rešenje [Rev. br. 170/2021] od 19. oktobra 2021. godine Vrhovnog suda, nije u saglasnosti sa stavom 1 člana 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje] Ustava u vezi sa članom 6. (Pravo na pravično suđenje) Evropske Konvencije o ljudskim pravima; i da (iii) Rešenje [Rev. br. 170/2021] od 19. oktobra 2021. godine Vrhovnog suda, proglasi nevažećim i vrati na ponovno suđenje  u skladu sa presudom Suda.

U presudi se najpre razjasni da se okolnosti ovog slučaja se odnose na zahtev podnositeljke zahteva (i) da se u okviru sudskih postupaka oslobodi plaćanja sudske takse u iznosu od hiljadu (1.000) evra, koja je predviđena za podnetu tužbu, a kojom je tražila naknadu štete; kao i da (ii) takođe postojao je i predlog za određivanje mere obezbeđenja na predmetnoj spornoj imovini, u vezi sa kojom je Ustavni sud, 2021. godine, doneo presudu KI86/18. Osnovni i Apelacioni sud odbili su kao neosnovan zahtev podnositeljke zahteva za oslobađanje od plaćanja sudske takse i troškova postupka. U svim ovim postupcima, na osnovu člana 96. (bez naslova) Zakona br. 03/L-006 o parničnom postupku, jezik u postupku je bio jezik podnositeljke zahteva, odnosno srpski jezik. Zahtev dotične podnositeljke za reviziju u Vrhovnom sudu odbijen je kao neblagovremen, odluku koju je podnositeljka zahteva osporila pred Sudom, tvrdeći da su povređena njena prava iz člana 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje] Ustava u vezi sa članom 6. (Pravo na pravično suđenje) Evropske konvencije o ljudskim pravima, u kontekstu pristupa pravdi. Ovo iz razloga što je zahtev za reviziju u Vrhovnom sudu (i) podnet u rokovima predviđenim važećim zakonom od trenutka kada je relevantno rešenje Apelacionog suda primljeno na srpskom jeziku; ali ne (ii) u rokovima utvrđenim važećim zakonom od trenutka kada je relevantno rešenje primljena na albanskom jeziku i za koju je podnositeljka zahteva tražila da primi na njenom jeziku.

Ocenjujući tvrdnje podnositeljke zahteva, Sud je prvo razradio principe svoje sudske prakse i Evropskog suda za ljudska prava u pogledu prava na pristup sudu, a zatim je iste primenio na okolnosti konkretnog slučaja. Prema pojašnjenjima datim u presudi, kroz član 96. (bez naslova) Zakona br. 03/L-006 o parničnom postupku utvrđuje se osnovno pravo stranaka i drugih učesnika u postupku da tokom postupka pred sudom koriste svoj maternji jezik ili jezik koji razumeju, u slučaju da stranka podnese takav zahtev. U okolnostima konkretnog slučaja, na zahtev stranke, ceo sudski postupak je vođen na jeziku koji je odabrala podnositeljka zahteva, sa izuzetkom konačne odluke Apelacionog suda, uprkos činjenici da je na osnovu navedene odredbe, ovaj sud je imao obavezu da predmetnu odluku dostavi stranci na jeziku koji je izabran u postupku. Prema pojašnjenjima datim u presudi, naknadni zahtev podnositeljke zahteva da primi relevantnu odluku na njenom jeziku, imao je posledice u vezi sa rokovima u vezi sa korišćenjem pravnog sredstva u Vrhovnom sudu, činjenica koju ovaj poslednji nije uzeo u obzir u okolnostima slučaja, što je dovelo do povrede njenog prava na pristup sudu.

Presuda Suda takođe pojašnjava da se njegovi nalazi odnose samo na aspekt pristupa pravdi u kontekstu ustavnih proceduralnih garancija i ni na koji način ne prejudiciraju meritorno odlučivanje Vrhovnog suda prilikom vraćanja ovog predmeta na ponovno suđenje.