USTAVNI SUD

KI211/21, Podnosilac: Nenad Arsić, Ocena ustavnosti presude Vrhovnog suda Pml. br. 280/2021 od 5. septembra 2021. godine

KI211/21, Rešenje od 22. decembra 2022. godine, objavljeno dana 24. januara 2023. god.

Ključne reči: individualni zahtev, krivični postupak, neprihvatljiv zahtev, očigledno neosnovan

Okolnosti konkretnog slučaja se odnose na optužnicu koju je podiglo Specijalno tužilaštvo Republike Kosovo dana 6. decembra 2019. godine  optužnicu [PPS. br. 01/2016] protiv podnosioca zahteva, za krivično delo ratni zločin protiv civilnog stanovništva iz člana 142 u vezi sa članom 22. Krivičnog zakona Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije (u daljem tekstu: KZ SFRJ), inkriminisano kao krivično delo ratni zločin, uz ozbiljnu povredu Ženevskih konvencija prema članu 144, stav 2, tačke 2.2 i 2.3 u vezi sa stavom 1, tačkom 1.2 u vezi sa članom 31. KZRK-a, kao i za krivično delo saizvršilaštvo u ratnom zločinu protiv civilnog stanovništva iz člana 142 u vezi sa članom 22. Krivičnog zakona Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije (KZ SFRJ), kažnjivo kao krivično delo ratnog zločina, uz ozbiljnu povredu Ženevskih konvencija prema članu 144, stav 2, tačka 2.4 u vezi sa stavom 1, tačka 1.1 u vezi sa članom 31. KZRK-a.  Podnosioca zahteva je Osnovni sud oglasio krivim za saizvršilaštvo u krivičnom delu ratni zločin protiv civilnog stanovništva i osudio na kaznu zatvora u vremenskom trajanju od 6 (šest) godina.  Podnosilac zahteva se žalio Apelacionom sudu u vezi sa kaznom koju mu je izricao Osnovni sud, a žalba je odbijena, kao neosnovana.  Protiv odluke Apelacionog suda, podnosilac je podneo zahtev za zaštitu zakonitosti Vrhovnom sudu, koji je poslednje navedeni odbio.

Podnosilac zahteva je navodio da su mu osporenom presudom Vrhovnog suda povređena prava zagarantovana članom 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje] Ustava.

Sud je primetio da se suština navoda podnosioca zahteva odnosi na pogrešno utvrđeno činjenično stanje i pogrešno tumačenje važećih zakona od strane redovnih sudova.

Sud je, na osnovu sudske prakse ESLJP-a, ali i uzimajući u obzir njene karakteristike definisane u EKLJP-u, kao i načelo supsidijarnosti i doktrinu četvrtog stepena, stalno naglašavao razliku između „ustavnosti“ i „zakonitosti“ i naglasio da nije njegova dužnost da se bavi greškama u činjenicama ili pogrešnom tumačenju i pogrešnoj primeni zakona, za koje se navodi da ih je učinio redovni sud, osim i u meri u kojoj su takve greške mogle da povrede prava i slobode zaštićene Ustavom i/ili EKLJP-om.

Sud je primetio da su redovni sudovi detaljno obrazložili navode podnosioca zahteva, uključuji i navod u vezi sa svedočenjem svedoka. S tim u vezi, Sud primećuje da su redovni sudovi dali odgovore na sve navode podnosioca zahteva.

Sud je naglasio da u okolnostima konkretnog slučaja, podnosilac zahteva u vezi sa navodima o povredi zakonskih odredbi ističe da je Vrhovni sud „povredio zakonske odredbe, odnosno povredio je član 120. ZKPK-a“, međutim on ne potkrepljuje to ni na jedan način niti argumentuje pred Sudom kako je to tumačenje važećeg zakona od strane redovnih sudova moglo biti „očigledno pogrešno“, što bi rezultiralo „proizvoljnim“ ili „očigledno neobrazloženim“ zaključcima za podnosioca zahteva ili kako postupci pred redovnim sudovima, u celini, možda nisu bili pravični ili čak proizvoljni. Pored toga, Sud ocenjuje da su redovni sudovi uzeli u obzir sve činjenice i okolnosti slučaja, navode podnosioca zahteva i da su ih jasno obrazložili.

Sud je zaključio da je ovaj navod podnosioca zahteva (i) navod koji spada u kategoriju „četvrtog stepena“ i kao takvi su, ti navodi podnosioca zahteva očigledno neosnovani na ustavnim osnovama, kao što je definisano u stavu (2) pravila 39 Poslovnika o radu.

Sud je takođe primetio da je podnosilac zahteva, uz svoje navode u zahtevu, naglasio da je sudija B.A, koji je bio sudija Apelacionog suda kada je odlučeno o njegovoj žalbi, takođe učestvovao u donošenju odluke u vezi sa prethodnim postupkom, što po njemu nema pravo po zakonu.

Sud je primetio da na osnovu spisa predmeta proizilazi da je sudija B.A., u svojstvu člana Veća, doneo rešenje [PN1.S. br. 74/2019] od 30. januara 2019. godine, kojim je odbijena žalba podnosioca zahteva protiv rešenja [PPPS. br. 188/2019] od 23. oktobra 2019. godine Osnovnog suda u vezi sa pritvorom, a zatim je učestvovao u Veću Apelacionog suda, odlučujući u meritumu za slučaj podnosioca zahteva presudom [ASP. br. 11/2021] od 12. maja 2021. godine u oceni žalbe podnosioca zahteva uložene protiv presude [PS. br. 55/2019] od 24. decembra 2020. godine Osnovnog suda.

U smislu napred navedenog, Sud naglašava da nedostatak sudske nepristrasnosti ne nastaje kada je sudija već doneo formalne i proceduralne odluke u drugim fazama postupka, kao što je situacija u slučaju podnosioca zahteva. Međutim, problemi sa nepristrasnošću mogu nastati ako je, u drugim fazama postupka, sudija već izrazio mišljenje o krivici optuženog.

Sud je naglasio da su navodi koje je podnosilac zahteva mogao imati o nepristrasnosti sudije Apelacionog suda neosnovani, jer je, kao što je propisano stavom 2 člana 39. Zakonika br. 04/L-123 o krivičnom postupku:  (i) odluka sudije B.A. u vezi sa pritvorom proceduralna odluka kojom nije utvrđena krivica ili nevinost ili prava i obaveze podnosioca zahteva; (ii) ne postoji ništa u spisima predmeta što bi sugerisalo da je sudija B.A. izrazio neprijateljski stav ili zlu volju prema podnosiocu zahteva; i da (iii) sudija B.A. nije ranije izrazio mišljenje o krivici podnosioca zahteva što bi kompromitovalo krivični proces protiv njega. Shodno tome, ovaj navod je odbijen kao očigledno neosnovan.

Sud je takođe odbio i zahtev podnosioca za ne objavljivanjem identiteta.