USTAVNI SUD

K225/21, Podnosilac: N.T. Spahia Petrol, Ocena ustavnosti presude ARJ. UZVP. br. 16/2021 od 8. februara 2021. godine Vrhovnog suda Republike Kosovo  

KI225/21, rešenje od 20. septembra 2022. godine, objavljeno 27.octobra  2022. godine

Ključne reči: individualni zahtev, pravno lice, parnični postupak, pravo na pravično suđenje, očigledno neosnovan zahtev, neprihvatljiv zahtev

Okolnosti konkretnog slučaja odnose se na građanski spor između podnosioca zahteva i Poreske administracije Republike Kosovo. Podnosilac zahteva je po ovom pitanju i ranije podneo zahtev KI227/19 o kome je Sud, dana 10. decembra 2020. godine, odlučio presudom, kojom je proglasio ništavom presudu [ARJ. UZVP. br. 94/2019] od 1. avgusta 2019. godine Vrhovnog suda, zbog toga što ista nije bila u saglasnosti sa procesnim garancijama prava na pravično suđenje, zagarantovanog članom 31. Ustava i članom 6.1 EKLJP jer nije ispunjavala standard obrazložene sudske odluke kao rezultat toga što nisu ispitani i obrazloženi navodi podnosioca zahteva koji su se odnosili na jednakost oružja i delotvorna pravna sredstva. U skladu sa presudom Suda KI227/19, Vrhovni sud Kosova je 8. februara 2021. godine, doneo presudu ARJ. UZVP. br. 16/2021, kojom je odbio kao neosnovan zahtev za vanredno preispitivanje sudske odluke, odnosno presude [AA. br. 501/2018] Apelacionog suda jer je zaključio da podnosilac zahteva nije uspeo da dovoljno dokaže svoje navode i da je teret dokazivanja kojim bi se potvrdili navodi izneti u tužbenom zahtevu pripadao samom podnosiocu zahteva prema zakonu na snazi.

Podnosilac zahteva je nezadovoljan presudom Vrhovnog suda ponovo podneo zahtev Ustavnom sudu, u kojem je naveo povredu svojih prava zagarantovanih članovima 24. [Jednakost pred zakonom], 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje] i 32. [Pravo na pravno sredstvo] Ustava Republike Kosovo, kao i članom 6.1 [Pravo na pravično suđenje] Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Ustavni sud je na početku ocenio uslove prihvatljivosti prema Ustavu, Zakonu i Poslovniku i utvrdio da je podnosilac zahteva ovlašćena strana, da je iscrpeo pravna sredstva na raspolaganju, da je naglasio članove Ustava i akt javnog organa koji se osporava pred Sudom i da je podneo svoj zahtev u vremenskom roku od četiri meseca. Nakon toga, Sud je ispitao bitne navode podnosioca zahteva koji su se odnosili na: (i) pravo na obrazloženu sudsku odluku u pogledu jednakosti oružja i delotvornih pravnih sredstava; i (ii) druge navode iznete u zahtevu. Povodom prvog bitnog navoda, Sud je smatrao da je Vrhovni sud implicitno i suštinski odgovorio na navode podnosioca zahteva o nedostatku obrazložene sudske odluke, o važećem zakonu, povredi načela jednakosti oružja i delotvornom korišćenju pravnih sredstava. Sud je u ovom slučaju podsetio da član 31. Ustava i član 6.1 EKLJP obavezuju sudove da obrazlože svoje odluke, međutim, to ne može da se tumači na takav način da se od njih traži detaljan odgovor na svaki navod. Pored toga, Sud je smatrao da su sve primedbe iz presude Ustavnog suda od 10. decembra 2020. godine u slučaju KI227/19, uzete u obzir od strane Vrhovnog suda, koji je u postupku ponovnog razmatranja, pojasnio i obrazložio koje su bile obaveze podnosioca zahteva prema važećem zakonu da dokaže suprotno od navoda PAK-a; zašto nije bio od uticaja navod o nedostatku finansijske dokumentacije na dokazivanje izvršenja transakcija, obrazlažući da je podnosilac zahteva ipak imao na raspolaganju i druge mogućnosti da dokaže izvršene transakcije, pa je na ovaj način konzumiran i navod o povredi načela jednakosti oružja i delotvornom pravnom sredstvu, zagarantovanim članovima 31. i 32. Ustava, koji se odnosio na nedostatak finansijske dokumentacije i da nije bilo neophodno da ova dva navoda Sud posebno razmatra. Što se pak tiče drugih navoda, odnosno povrede člana 24. Ustava, Sud je smatrao da je podnosilac zahteva povredu ovog prava doveo u vezu sa članom 31. Ustava, odnosno sa jednakošću oružja i delotvornim pravnim sredstvima, za koje je Sud prethodno utvrdio da je zahtev u ovom delu očigledno neosnovan na ustavnim osnovama. Sud je u vezi sa ovim navodima podsetio da samo pominjanje članova Ustava i EKLJP i njihovo povezivanje sa nekim drugim članom Ustava ne znači automatski i povredu drugih članova Ustava i EKLJP, osim ako se dodatno ne argumentuje i elaborira kako je i zašto došlo do njihove povrede.

Kao rezultat toga, a na osnovu obrazloženja datih u objavljenom rešenju, Sud je, uzimajući u obzir sve prethodno navedena izlaganja i utvrđenja, zaključio: (i) da navodi o povredi člana 31. Ustava u smislu prava na obrazloženu sudsku odluku, koji se odnose na načelo jednakosti oružja i delotvorno korišćenje pravnog sredstva, pripadaju drugoj (ii) kategoriji navoda koje karakteriše “jasno ili očigledno odsustvo povrede” pa je stoga iste, na ustavnim osnovama, proglasio očigledno neosnovanim; (ii) da navod podnosioca zahteva o povredi člana 24. [Jednakost pred zakonom] Ustava pripada trećoj (iii) kategoriji potkategoriji (a) “nepotkrepljenih ili neobrazloženih” navoda, pa je stoga, kao takav, i ovaj navod na ustavnim osnovama proglasio očigledno neosnovanim. Shodno tome, zahtev je u celini, u skladu sa pravilom 39 (2) Poslovnika, proglašen očigledno neosnovanim i neprihvatljivim.