USTAVNI SUD

KI185/21, Podnosilac: SHPK “CO COLINA”, zahtev za ocenu ustavnosti Zakona br. 06/L-155 o zabrani igara na sreću i presude [ARJ. UZVP. br. 83/2021] Vrhovnog suda od 7. septembra 2021. godine  

KI185/21, presuda od 8. februara 2023. godine, objavljena 15. marta 2023. godine

Ključne reči: individualni zahtev, pravo na imovinu, pravo na pravično i nepristrasno suđenje, dejstva presude, prihvatljiv zahtev

Okolnosti konkretnog slučaja povezane su sa prestankom obavljanja delatnosti sporskog klađenja podnosioca zahteva, koju delatnost je obavljao na osnovu licenci koje je izdala Poreska uprava Kosova u skladu sa Zakonom br. 04/L-080 o igrama na sreću. Na osnovu poslednje navedenog, poslednja licenca koja je izdata podnosiocu zahteva za obavljanje ove delatnosti imala je rok važenja od 8. avgusta 2018. do 7. avgusta 2019. godine. Međutim, dana 10. maja 2019. godine, stupio je na snagu Zakon br. 06/L-155 o zabrani igara na sreću, prema kojem su sve igre na sreću na teritoriji Republike Kosovo zatvorene i zabranjene. Kao rezultat toga, a radi primene gore navedenog zakona, Direkcija za igre na sreću pri Poreskoj upravi Kosova je obavestila podnosioca zahteva o ukidanju njegove poslovne licence sa trenutnim dejstvom, odnosno od 10. maja 2019. godine, to jest pre njenog isteka, 7. avgusta 2019. godine. Protiv obaveštenja o ukidanju licence, a nakon odbijanja žalbe od strane Poreske uprave Kosova, podnosilac zahteva je podneo Osnovnom sudu tužbu za upravni spor, kojom je tražio da se obaveštenje o ukidanju licence poništi, navodeći, između ostalog, (i) da mu je kao rezultat ukidanja licence pre isteka njenog roka povređeno pravo na imovinu iz člana 46. [Zaštita imovine] Ustava; (ii) da je isto, odnosno obaveštenje zasnovano na Zakonu o zabrani igara na sreću, tvrdeći da je ovaj zakon u suprotnosti sa Ustavom; i (iii) predložio Osnovnom sudu da se on, ukoliko ima sumnji u pogledu ustavnosti ovog zakona, obrati Ustavnom sudu putem postupka “incidentalne kontrole” na osnovu stava 8. člana 113. [Jurisdikcija i ovlašćene strane] Ustava. Podnosilac zahteva se uporedo sa podnošenjem gore navedene tužbe, obratio i Ustavnom sudu tvrdeći da Zakon o zabrani igara na sreću direktno pogađa njegova prava i da je u suprotnosti sa članom 46. Ustava, te zatražio da se isti ukine. Ustavni sud je u slučaju KI136/19 proglasio zahtev podnosioca neprihvatljivim, utvrdivši da je isti preuranjen, zbog činjenice da je podnosilac zahteva pokrenuo sudske postupke u vezi sa obaveštenjem o ukidanju licence.

Tokom vođenja postupka pred redovnim sudovima, Osnovni sud je odbio, kao neosnovanu, tužbu podnosioca zahteva u vezi sa ukidanjem licence od strane Poreske uprave Kosova, obrazloživši (i) da je ukidanje licence zakonito jer je isto zasnovano na Zakonu o zabrani igara na sreću; (ii) da u postupku upravnog spora Osnovni sud ima nadležnost samo da oceni zakonitost akta, a ne i povredu ustavnih prava podnosioca zahteva; i (iii) uprkos navodima podnosioca zahteva o neustavnosti zakona na osnovu kojeg je licenca ukinuta pre isteka roka, nije se obratio Ustavnom sudu putem “incidentalne kontrole”, kako bi zatražio ocenu ustavnosti osporene odredbe. Apelacioni i Vrhovni sud su potvrdili obrazloženje Osnovnog suda.

Podnosilac zahteva se ponovo obratio Ustavnom sudu, tražeći ocenu ustavnosti (i) Zakona o zabrani igara na sreću; i (ii) odluka redovnih sudova, tvrdeći da mu je povređeno pravo na neometano uživanje imovine iz člana 46. [Zaštita imovine] Ustava i člana 1. (Zaštita imovine) Protokola br. 1 Evropske konvencije o ljudskim pravima, kao rezultat ukidanja važeće licence i dozvole za rad, odnosno trenutne zabrane privredne delatnosti. Pored toga, podnosilac zahteva je naveo da je došlo do povrede prava na pravično i nepristrasno suđenje zagarantovanog članom 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje] Ustava u vezi sa članom 6. (Pravo na pravično suđenje) Evropske konvencije o ljudskim pravima, sa obrazloženjem (i) da su redovni sudovi morali da ocene njegove navode o povredi prava na imovinu kao rezultat osporenog zakona i naknadnog obaveštenja PUK-a; ili (ii) da se u slučaju sumnje, obrati Ustavnom sudu kako bi zatražio ocenu ustavnosti Zakona o zabrani igara na sreću.

Što se tiče ocene ustavnosti Zakona o zabrani igara na sreću, Sud je ocenio da je prema njegovoj sudskoj praksi i sudskoj praksi Evropskog suda za ljudska prava, za direktno osporavanje zakona pred Ustavnim sudom, između ostalog, potrebno da je podnosilac zahteva direktno pogođen zakonom o kome je reč i da ne postoji međuakt, odnosno mera primene od strane javnog organa u vezi sa predmetnim zakonom. S tim u vezi, Sud je pozivajući se na svoju odluku iz 2019. godine u vezi sa podnosiocem zahteva, odnosno rešenje o neprihvatljivosti u slučaju KI136/19, ponovo naglasio da je u konkretnom slučaju postojala mera primene u vezi sa predmetnim zakonom, odnosno obaveštenje Poreske uprave kojim je ukinuta licenca podnosioca zahteva pre isteka njenog roka, i koje je podnosilac zahteva osporio pred redovnim sudovima. Shodno tome, Sud je u ovim okolnostima naglasio da zbog nepostojanja stranke koja je ovlašćena da direktno pred Sudom ospori ustavnost zakona, ne može da razmotri ustavnost Zakona o igrama na sreću, već samo ustavnost sudskih odluka u vezi sa ukidanjem licence podnosioca zahteva.

U kontekstu ocene ustavnosti odluka redovnih sudova, Sud je utvrdio da su iste donete u suprotnosti sa (i) članom 46. Ustava u vezi sa članom 1. Protokola br. 1 Evropske konvencije o ljudskim pravima; i (ii) članom 31. Ustava u vezi sa članom 6. Evropske konvencije o ljudskim pravima.

Kada je reč o utvrđenoj povredi u odnosu na član 46. Ustava u vezi sa članom 1. Protokola br. 1 Evropske konvencije o ljudskim pravima, Sud je naglasio da prema njegovoj praksi i praksi Evropskog suda za ljudska prava, prilikom ocene gore navedenih povreda, mora prvo da utvrdi da li je osporenim aktima, odnosno odlukama redovnih sudova (i) došlo do “mešanja” u pravo na neometano uživanje imovine u okolnostima podnosioca zahteva i, ako je to slučaj, da oceni da li je predmetno “mešanje” (i) “propisano zakonom”; (iii) težilo “legitimnom cilju”; i (iv) bilo “srazmerno”. U tom kontekstu, Sud je naglasio da je ukidanjem važeće licence putem obaveštenja Poreske uprave Kosova, došlo do “mešanja” u pravo na imovinu podnosioca zahteva, jer na osnovu sudske prakse Evropskog suda za ljudska prava, “licenca” predstavlja “imovinu” u smislu člana 46. Ustava i člana 1. Protokola br. 1 Evropske konvencije o ljudskim pravima. Nadalje, Sud je takođe razjasnio da je “mešanje” koje je nastupilo kao rezultat odluka redovnih sudova, (i) bilo  “propisano zakonom”, odnosno Zakonom o zabrani igara na sreću; i (ii) težilo “legitimnom cilju”, ali (iii) nije bilo “srazmerno” jer je podnosilac zahteva, na osnovu sudske prakse Evropskog suda za ljudska prava, između ostalog, imao legitimno očekivanje da će tokom perioda za koji je imao važeću licencu i dozvolu za rad na osnovu ranijeg Zakona o igrama na sreću, biti u mogućnosti da obavlja svoju privrednu delatnost i da neometano uživa svoju imovinu.

Što se pak tiče utvrđene povrede u odnosu na član 31. Ustava u vezi sa članom 6. Evropske konvencije o ljudskim pravima, Sud je, između ostalog, naglasio da u suprotnosti sa garancijama sadržanim u gore navedenim članovima, redovni sudovi, (i) nisu primenili ustavne garancije prilikom ocene zakonitosti ukidanja važeće licence podnosioca zahteva, odnosno relevantnih navoda o povredi prava na imovinu zagarantovanog Ustavom; a štaviše, (ii) nisu pružili ni adekvatno obrazloženje o neupućivanju pitanja Ustavnom sudu za ocenu ustavnosti osporenog zakona, uprkos konstantnim zahtevima podnosioca.

Na kraju, a u vezi sa dejstvom ove presude, Sud je naglasio da, u interesu pravne sigurnosti, ova presuda proizvodi pravno dejstvo samo između stranaka u postupku i da ne može proizvesti retroaktivno pravno dejstvo u odnosu na druga fizička i pravna lica koja su eventualno obavljala delatnost igara na sreću na osnovu Zakona o igrama na sreću. Sud je dalje naglasio da podnosilac zahteva u postupku pred redovnim sudovima može tražiti pravičnu naknadu zbog povrede ustavnih prava koja je utvrđena ovom presudom, uključujući i eventualnu naknadu za vreme dok je podnosilac zahteva imao važeću licencu, odnosno od 10. maja 2019. godine, kada je počelo dejstvo ukidanja licence do 9. avgusta 2019. godine, kada bi istekla licenca podnosioca zahteva za obavljanje njegove delatnosti na osnovu ranijeg zakona, odnosno Zakona o igrama na sreću.

Konačno, i na osnovu pojašnjenja koja su data u objavljenoj presudi, Sud je utvrdio da presuda [ARJ. UZVP. br. 83/2021] Vrhovnog suda od 7. septembra 2021. godine u vezi sa presudom [AA. br. 242/2021] Apelacionog suda od 8. juna 2021. godine i presudom [A. br. 1861/21] Osnovnog suda u Prištini od 9. februara 2021. godine, nisu u saglasnosti sa (i) članom 46. [Zaštita imovine] Ustava u vezi sa članom 1. Protokola br. 1 (Zaštita imovine) Evropske konvencije o ljudskim pravima; i (ii) članom 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje] Ustava u vezi sa članom 6. (Pravo na pravično suđenje) Evropske konvencije o ljudskim pravima i da se iste, kao takve, ukidaju.