USTAVNI SUD

KI108/18 – Ocena ustavnosti odluke Agencije za civilnu registraciju br.  64/04 od 13. juna 2018. godine

KI108/18, Podnosilac: Blerta Morina

Rešenje o neprihvatljivosti od 5. septembra 2019. godine, objavljeno dana 1 oktobar 2019.

Ključne reči: individualni zahtev, preuranjeni zahtev, pravo na privatni život, prava transrodnih osoba  

 Zahtev je podnela Blerta Morina. Ne prejudicirajući meritum slučaja pred redovnim sudovima, Ustavni Sud se na osnovu sudske prakse Evropskog suda za ljudska prava koja se odnosi na transrodne osobe, obraćao podnosiocu zahteva u muškom roku, poštujući na taj način njegovu samoidentifikaciju sa tim rodom.

Predmetna stvar je bila ocena ustavnosti odluke Agencije za civilnu registraciju kojom je odbijen zahtev podnosioca za zakonsku promenu imena sa “Blerta” na “Blert” i zakonsku promenu oznaka pola iz ženskog pola “Ž” u muški pol “M”. Podnosilac zahteva je tvrdio da mu je Agencija za civilnu registraciju povredila osnovna prava i slobode zagarantovane članovima 23. [Ljudsko dostojanstvo], 24. [Jednakost pred zakonom] i 36. [Pravo na privatnost] Ustava u vezi sa članom 8. (Pravo na poštovanje privatnog i porodičnog života) Evropske konvencije o ljudskim pravima. Pored toga, glavni proceduralni zahtev podnosioca pred Ustavnim sudom je bio taj da bude oslobođen od obaveze da iscrpi pravno sredstvo koje je propisano zakonom, odnosno tužbu za upravni spor u okolnostima njegovog slučaja.

Prilikom ocene prihvatljivosti zahteva, Sud je prvo artikulisao (i) opšta načela Evropskog suda za ljudska prava i Ustavnog suda u pogledu iscrpljivanja pravnih sredstava (vidi stavove 148-159 rešenja), a zatim je ista (ii) primenio u okolnostima konkretnog slučaja (vidi stavove 160-191 rešenja). Primena navedenih načela i sprovođenje testova koje je uspostavio Evropski sud za ljudska prava, a koje je usvojio i Ustavni sud, doveli su poslednje navedenog do odluke da se zahtev podnosioca za oslobađanje od obaveze iscrpljivanja zakonom propisanog pravnog sredstva mora odbiti i da se shodno tome zahtev KI108/18 mora proglasiti neprihvatljivim kao preuranjen.

Prilikom razmatranja navoda podnosioca zahteva u vezi sa nepostojanjem delotvornog pravnog sredstva u okolnostima njegovog slučaja, i imajući u vidu “posebne okolnosti” podnosioca zahteva, Sud je konkretno razmotrio da li je tužba za upravni spor delotvorna i dovoljno sigurna ne samo u teoriji nego i u praksi. Kao što je izloženo u ovom rešenju, prilikom utvrđivanja delotvornosti i dovoljne sigurnosti pravnog sredstva u praksi, a na osnovu sudske prakse Evropskog suda za ljudska prava, sudska praksa koja je relevantna za okolnosti slučaja koji se razmatra je od posebne važnosti. U tom pogledu, Ustavni sud je uzeo u obzir da Osnovni sud pred kojim se nalazi na čekanju i tužba za upravni spor podnosioca zahteva, već ima relevantnu sudsku praksu, kojom je, u sličnim okolnostima, usvojio zahtev druge transrodne osobe za zakonsku promenu imena i zakonsku promenu oznaka pola sa “Ž” na “M”. Odluku Osnovnog suda je potvrdio i Apelacioni sud. Redovni sudovi su se pozvali na Ustav, Evropsku konvenciju o ljudskim pravima i sudsku praksu Evropskog suda za ljudska prava i naložili nadležnim organima da sprovedu dotične ispravke u matičnim knjigama.

U svetlu ovih okolnosti, Sud je utvrdio da je tužba za upravni spor “delotvorna” i “dovoljno sigurna u teoriji i u praksi” i da je i na osnovu sudske prakse redovnih sudova  “u stanju da pruži rešenje” u vezi sa navodima podnosioca zahteva o povredi njegovih osnovnih prava i sloboda zagarantovanih Ustavom kao i da “pruži razumne izglede za uspeh”.

U onim slučajevima u kojima je delotvornost pravnog sredstva, osim u teoriji, putem relevantne sudske prakse, potvrđena i u praksi, Sud, na osnovu načela supsidijarnosti, ne može oduzeti redovnim sudovima njihovu ustavnu nadležnost da odlučuju o navodima podnosilaca zahteva o eventualnoj povredi članova Ustava i Evropske konvencije o ljudskim pravima. Bilo bi u potpunoj suprotnosti sa supsidijarnim duhom mehanizma ustavne kontrole ako bi Sud proglasio neko pravno sredstvo nedelotvornim kada je ono zapravo dokazalo svoju delotvornost u praksi. Poštovanje principa supsidijarnosti zahteva upravo dozvoljavanje potrebnog puta i prostora za nižestepene sudove da izvršavaju svoju dužnost direktne primene Ustava i Evropske konvencije o ljudskim pravima. Ako oni ne uspeju da izvrše ovu dužnost, Ustavni sud mogu pokrenuti stranke u pitanju u skladu sa svojom nadležnošću.

Na kraju svog rešenja, Sud je takođe naglasio da proglašavanje zahteva KI108/18 preuranjenim samo po sebi znači da je podnosiocu zahteva Ustavom i relevantnim odredbama Zakona i Poslovnika o radu Suda, zagarantovana mogućnost da mu se ponovo obrati sa zahtevom za ocenu ustavnosti odluka javnih organa, bilo njihovog činjenja ili nečinjenja, a za koja on može tvrditi da se sastoje u povredi određenog osnovnog prava ili slobode zagarantovane Ustavom, Evropskom konvencijom o ljudskim pravima ili drugim međunarodnim instrumentima zagarantovanim Ustavom.

U zaključku, Sud je utvrdio da podnosilac zahteva nije ispunio uslov prihvatljivosti u pogledu iscrpljivanja pravnih sredstava utvrđen stavom 7 člana 113. Ustava, stavom 2 člana 47. Zakona i tačkom (b) stava (1) pravila 39 Poslovnika o radu.

Sasvim na kraju, Sud je razmotrio i zahtev podnosioca za naknadu nematerijalne štete u vrednosti od 5.000,00 evra zbog povrede njegovih osnovnih prava i sloboda zagarantovanih Ustavom i Evropskom konvencijom o ljudskim pravima. Ovaj zahtev podnosioca, Sud je odbio zbog toga što je zahtev KI108/18 proglašen neprihvatljivim na proceduralnim osnovama, kao i zbog činjenice da Sud nema ovlašćenje da dosuđuje “pravično zadovoljenje” ili “naknadu štete”, kao što takvo pravo ima Evropski sud za ljudska prava u skladu sa članom 41. Evropske konvencije o ljudskim pravima i pravilom 60 svog Poslovnika o radu.