USTAVNI SUD

KI120/19, podnosilac zahteva: Mursel Gashi, zahtev za ocenu ustavnosti rešenja Žalbenog veća Posebne komore Vrhovnog suda za pitanja koja se odnose na Kosovsku agenciju za privatizaciju AC-I-17-0568 od 14. marta 2019. godine

KI120/19, presuda od 25. novembar 2021. godine, objavljena 30. decembar 2021. godine

Ključne reči: individualni zahtev, pravo na pravično i nepristrasno suđenje

Okolnosti ovog slučaja se odnose na jedan broj imovina čije je priznanje podnosilac zahteva tražio tužbom. Tačnije, tražio je priznanje prava svojine na 4 (četiri) katastarske parcele, i to na parcelama [br. 588/1], [br. 598], [br. 601] i [br. 604], koje je, prema relevantnom kupoprodajnom ugovoru iz 1971. godine, otkupio, ali na osnovu spisa predmeta, nije uspeo da ih upiše u njegovo ime u katastarski registar. U 2007. godini, 2 (dve) od 4 (četiri) gore navedene parcele, odnosno katastarske parcele [br. 588] i [br. 598], presudom Opštinskog suda, prešle su u vlasništvo porodice S., nakon usvajanja tužbe poslednje navedene protiv društvenog preduzeća KBI „Kosova-Export“. Nakon pravnosnažnosti gore navedene presude Opštinskog suda, relevantne katastarske parcele su upisane u katastarski registar kao vlasništvo porodice S.

U 2011. godini, podnosilac zahteva je tužbom u Posebnoj komori Vrhovnog suda za pitanja koja se odnose na Kosovsku agenciju za privatizaciju, (i) prvo tražio dokaz o vlasništvu nad 4 (četiri) gore navedene parcele; dok je zatim (ii) preciziranjem tužbenog zahteva tražio da se u odnosu na 2 (dve) katastarske parcele koje su se kao rezultat presude iz 2007. godine uknjižile na ime porodice S, nadoknadi sa drugim parcelama društvenog preduzeća KBI “Kosova-Export”.

Specijalizovano veće Posebne komore je odbilo tužbu podnosioca zahteva, dok je nakon žalbe poslednje navedenog, 2017. godine, Žalbeno veće preinačilo odluku Specijalizovanog veća, priznajući podnosiocu zahteva pravo svojine na 4 (četiri) gore navedene parcele. Međutim, Žalbeno veće (i) se nije bavilo pitanjem naknade katastarskih parcela sa drugim parcelama, uprkos činjenici da je prema preciziranju tužbenog zahteva pojašnjeno da su 2 (dve) sporne parcele upisane u ime porodice S., kao rezultat pravosnažne presude 2007. godine; i (ii) u određivanju vlasništva podnosioca zahteva nad relevantnim parcelama, koristio je identifikacione brojeve prema starom sistemu katastarskog registra što je dovelo do nedoslednosti sa sadašnjim katastarskim sistemom. Stoga, podnosilac zahteva se ponovo obratio Žalbenom veću sa zahtevom (i) za ispravku presude u vezi sa tačnom identifikacijom katastarskih parcela; i (ii) da se dopuni presuda, odnosno zahtev da Žalbeno veće odluči o svim zahtevima navedenim u žalbi, a tačnije o zahtevu za naknadu sa drugim parcelama gore navedenog društvenog preduzeća, kao rezultat upisa 2 (dve) gore navedene parcele u ime porodice S.

U 2019. godini, Žalbeno veće je rešenjem (i) usvojilo zahtev za ispravku presude u vezi sa preciziranjem 2 (dve) parcele u skladu sa novim katastarskim sistemom; dok je (ii) u vezi sa zahtevom za naknadu 2 (dve) parcele, koje su već bile u vlasništvu porodice S., isti odbio, kao neprihvatljiv, navodeći, u suštini, da „nije ostalo nerešeno pitanje“, zato što je podnosiocu zahteva priznato pravo svojine na 4 (četiri) sporne parcele, ali ne rešavajući činjenicu da su 2 (dve) parcele, čiju je svojinu priznao podnosiocu zahteva, već upisane kao vlasništvo porodice S., kao rezultat pravosnažne presude.

Podnosilac zahteva je pred Sudom navodio da je osporeno rešenje Žalbenog veća doneto uz povredu njegovih prava i sloboda zagarantovanih članom 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje] i članom 46. [Zaštita imovine] Ustava i članom 6. (Pravo na pravično suđenje) i članom 1. (Zaštita imovine) Protokola br. 1 Evropske konvencije o ljudskim pravima, navodeći, između ostalog, da je Žalbeno veće kroz tačku (V) rešenja odbilo njegov zahtev za dopunu presude, ne osvrćući se i uopšte ne obrazlažući njegov navod iznet kroz preciziranje tužbe u vezi naknade 2 (dve) parcele, već upisane na ime porodice S., sa drugim parcelama u vlasništvu KBI “Kosova Export”.

Razmatrajući navode podnosioca zahteva o povredi njegovih prava na pravično i nepristrasno suđenje, kao rezultat nedostatka obrazložene sudske odluke, Sud je prvo razradio, a zatim primenio, načela svoje sudske prakse i sudske prakse Evropskog suda o ljudskim pravima. Nakon ocene okolnosti u ovom slučaju, Sud je istakao da nije sporno da su 2 (dve) od 4 (četiri) sporne parcele u vlasništvu dva različita vlasnika, odnosno (i) porodice S., prema presudi Opštinskog suda 2007. godine; i (ii) podnosioca zahteva prema samoj presudi Žalbenog veća iz 2017. godine. Međutim, uprkos specifičnom zahtevu podnosioca zahteva da se ovo pitanje reši prvo kroz specifikaciju tužbenog zahteva, a zatim kroz zahtev za dopunu presude, Žalbeno veće se ovim pitanjem nije bavilo ni u presudi iz 2017. godine niti u presudi iz 2019. godine.

Sud je, na osnovu svoje konsolidovane sudske prakse u vezi sa pravom na obrazloženu sudsku odluku, istakao da, iako obaveza davanja razloga za tvrdnje relevantnih strana može varirati u zavisnosti od prirode slučaja koji se razmatra, bitni navodi strana treba da se reše i obrazlože, te da, shodno tome, prema obrazloženjima datim u objavljenoj presudi Suda, u okolnostima ovog slučaja, to nije bio slučaj.

Shodno tome, Sud je utvrdio da je tačka (V) osporenog rešenja [AC-I-17-0568] od 14. marta 2019. godine Žalbenog veća Posebne komore Vrhovnog suda doneta u suprotnosti sa procesnim garancijama propisanim u članu 31. Ustava u vezi sa članom 6. Evropske konvencije o ljudskim pravima, pa je shodno tome, isto proglasio ništavim, vraćajući ga na presuđivanje u skladu sa zaključcima presude Ustavnog suda.