USTAVNI SUD

KI17/18 Podnosilac zahteva: Ndue Lekaj, ocena ustavnosti rešenje Vrhovnog suda Pml. br. 155/2017 od 11. oktobra 2017. godine, presudu Apelacionog suda AP. br. 506/2008 od 15. aprila 2009. godine i presudu Okružnog suda u Peći, P. BR. 75/2001, od 4. aprila 2008. godine.

KI17/18, rešenje o neprihvatljivosti od 16. maja 2018. godine, objavljeno 19. juna 2018. godine

Ključne reči: individualni zahtev, ocena ustavnosti presude Vrhovnog suda Kosova, krivični postupak, zahtev za privremenom merom, očigledno neosnovan.

Zahtev je zasnovan na članu 113.7 Ustava, članu 47. Zakona o Ustavnom sudu Republike Kosovo br. 03/L-121 i pravilu 29 Poslovnika o radu Ustavnog suda Republike Kosovo.

Podnosilac zahteva tvrdi povredu prava garantovanih članom članom 22. [Direktna primena međunarodnih sporazuma i instrumenata], članom 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje] i članom 53. [Tumačenje odredbi ljudskih prava] Ustava Republike Kosovo (u daljem tekstu: Ustav), kao i članom 6. stavom 1 (Pravo na pravično suđenje) i članom 5. (Pravo na slobodu i sigurnost) Evropske konvencije o ljudskim pravima (u daljem tekstu: EKLjP).

Dalje, Podnosilac zahteva smatra da je u celini, sudski postupak koji je sproveden pred Okružnim sudom u Peći i Vrhovnim sudom, u procesnom i materijalnom aspektu, bio nepravičan, jer mu je povređeno pravo da se lično brani pred sudovima i putem advokata.

Podnosilac zahteva je naveo da su mu kao rezultat nepoštovanja istražnog i sudskog postupka i održavanjem suđenja u odsustvu optuženog bez prisustva branioca koga je ovlastio povređena ustavna prava garantovana članovima 22. [Direktna primena međunarodnih sporazuma i instrumenata], 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje] i 53. [Tumačenje odredbi ljudskih prava] Ustava, kao i članom 6. stav 1, (Pravo na pravično suđenje) i članom 5. (Pravo na slobodu i sigurnost) EKLjP-a.

Sud je našao da se  u predmetnom postupku, koji je počeo 21. avgusta 2000. godine  i završio 15. aprila 2009. godine, utvrđivala krivična odgovornost podnosioca. Međutim, Sud se neće baviti  utvrđivanjem osnovanosti navoda podnosioca  da su mu  redovni sudovi u ovom delu postupka povredili njegova prava i slobode garantovane Ustavom i EKLjP, jer nisu ispunjeni zakonski propisi propisani članom 49 Zakona kao ni pravilom 36.1. c Poslovnika.

Dalje, Sud je primetio  da je podnosilac 22. juna 2017. godine, podneo Vrhovnom sudu  zahtev za zaštitu zakonitosti u kome je tražio ponavljanje postupka kako bi se ponovo utvrđivala njegova  krivična odgovornost.

Sud  je takođe primetio, da je dana 11. oktobra 2017. godine Vrhovni sud doneo presudu Pml. br. 155/2017, kojom je zahtev za zaštitu zakonitosti podnosioca odbio kao van roka, pri tom dajući jasno i pravno obrazloženje, u kome stoji “tokom čitavog krivičnog postupka podnosilac je imao branioca [… ] kome je presuda uručena 10.06.2009 […] zahtev za zaštitu zakonitosti podnosilac je podneo 22.06.2017. godine, dakle više od 8 godina, nakon prijema presude.“

Shodno tome proizilazi da se Vrhovni sud u ovom postupku  nije bavio utvrđivanjem krivice ili nevinosti podnosioca zahteva, već isključivo proceduralnim pitanjem vezano za rokove, pri čemu je i zaključio da je zahtev za zaštitu zakonitosti,  podnosilac podneo van zakonom propisanog roka.

Dakle, Sud je zaključio da je zahtev podnosioca očigledno neosnovan na ustavnim osnovama i treba da se proglasi neprihvatljivim u skladu sa pravilom 36 (1) (c), (d) i (2) (b) Poslovnika o radu.

Sud je takođe zahtev za  uvođenje privremene mere podnosioca odbio kao neosnovan.