USTAVNI SUD

Slučaj br. KI34/18, podnosilac zahteva: Albert Berisha, ocena ustavnosti presude Vrhovnog suda PML.br. 225/2017, od 18. decembra 2017. godine

KI34/18, rešenje o neprihvatljivosti od 23. maja 2018. godine, objavljeno 18. juna 2018. godine

Ključne reči: individualni zahtev, krivični postupak,  pravo na pravično suđenje, Sud četvrte instance

Podnosioca  zahteva je Osnovni sud u Prištini proglasio krivim za krivično delo “Organizacija i učešće u terorističkoj grupi”. Podnosilac zahteva je podneo žalbu Apelacionom sudu na presudu Osnovnog suda. U žalbi pred Apelacionim sudom  podnosilac zahteva je tvrdio da mu je uskraćeno pravo na pravično suđenje zato što je njegova osuda bila zasnovana na pogrešnom tumačenju činjenica. Apelacioni sud je doneo presudu kojom je odbio žalbene navode podnosioca zahteva. Podnosilac je podneo zahtev za zaštitu zakonitosti Vrhovnom sudu protiv presude Apelacionog suda, tvrdeći povredu prava na pravično suđenje zbog povrede principa jednakost oružja.

Zahtev za zaštitu zakonitosti podnosioca zahteva, Vrhovni sud je odbio kao neosnovan,  uz obrazloženje,  da  su svedoci koje je podnosilac zahteva tražio, službena lica čiji su dokazi uključeni u spis predmeta.

U zahtevu pred Ustavnim sudom, podnosilac  zahteva je uglavnom tvrdio da su mu povređena prava na pravično suđenje. Podnosilac zahteva je tvrdio da je njegovo pravo na ćutanje prekršeno jer su njegovi iskazi dati tokom istrage korišteni u dokazima protiv njega. Štaviše, on je tvrdio da je povređeno njegovo pravo na ravnopravnost oružja jer mu nije dozvoljeno da pozove određene svedoke. Takođe  on je naveo da odluke redovnih sudova nisu obrazložene i da, pošto nije imao koristi od pravičnog suđenja, stoga njegov pritvor nije zakonski zasnovan na presudi nadležnog suda.

Sud je ocenio da su presude redovnih sudova bile dobro obrazložene, da su izjave podnosioca zahteva date tokom pre-pretresne istrage bile zakonito pribavljene i važeći dokazi i da je podnosilac zahteva imao koristi od prisustva branioca tokom ispitivanja  od strane policijskih službenika.

Takođe, što se tiše navoda podnosioca u vezi sa povredom člana 5 (Pravo na slobodu i sigurnost), EKLjP, Sud je našao da je podnosilac osuđen od strane “nadležnog suda” koji je sproveo „sveobuhvatni postupak“ što je, kao rezultat imalo utvrđivanje krivične odgovornosti.

Shodno tome, Sud je zaključio  da ništa u slučaju predstavljenom od strane podnosioca ne ukazuje da su postupci pred redovnim sudovima bili nepravični ili proizvoljni da bi Ustavni sud bio uveren da je srž prava na pravično i nepristrasno suđenje bila povređena ili da su podnosiocu zahteva uskraćene bilo kakve procesne garancije, što bi dovelo do povrede tog prava na prema članu 31. Ustava ili stavu 1. člana 6 EKLjP . Takođe, Sud je dalje smatrao da on ne može da deluje kao „sud četvrtog stepena“, odnosno da on ne  može da  ponovo pregleda sve dokaze o postojanju krivice ili nevinosti podnosioca zahteva.

S tim u vezi, Sud je zahtev podnosioca proglasio očigledno neosnovan na ustavnim osnovama i proglasio ga je  neprihvatljivim u skladu sa pravilom 36 (1) d) i (2) (d) Poslovnika o radu.