USTAVNI SUD

KI49/20, podnositeljka zahteva: Shehide Muhadri, Zahtev za ocenu ustavnosti presude Apelacionog suda Kosova [Ac. br. 530/2016] od 10. decembra 2019. godine

KI49/20, presuda od 20. januara 2022. godine, objavljena 23. marta 2022. godine

Ključne reči: individualni zahtev, pravo na pravično i nepristrasno suđenje, pravo na obrazloženu sudsku odluku

Okolnosti ovog slučaja se odnose na pravo svojine na jednom broju parcela koje je opština Lipljan 60-ih godina otkupila od privatnih vlasnika sredstvima Međunarodnog fonda za izbeglice Organizacije Ujedinjenih nacija u cilju nastanjivanja i integracije izbeglica koji su došli iz Albanije na Kosovo 60-ih godina. Uprkos činjenici da su parcele date na korišćenje izbeglicama, među kojima je bila i podnositeljka zahteva, one su ostale upisane kao vlasništvo opštine Lipljan.

Podnositeljka zahteva i grupa drugih lica su podneli tužbu Opštinskom sudu u Lipljanu protiv opštine Lipljan, kojom su tražili utvrđivanje svojine nad spornim parcelama, tvrdeći da su bili u zakonitom posedu parcela još od 1969. godine. Opštinski sud u Lipljanu je usvojio tužbu i doneo presudu kojom se priznaje pravo svojine tužiocima, uključujući i podnositeljku zahteva. Međutim, Apelacioni sud je, po žalbi opštine Lipljan, poništio presudu Osnovnog suda, vraćajući slučaj na preispitivanje. Osnovni sud je u ponovljenom postupku odbio tužbeni zahtev podnositeljke zahteva i drugih tužilaca, ocenivši da se prema važećim zakonima pravo svojine na društvenoj svojini ni u kom slučaju ne može steći na osnovu zastarelosti. Tužioci, uključujući i podnositeljku zahteva, uložili su žalbu Apelacionom sudu, navodeći da je Osnovni sud odstupio od svoje sudske prakse, jer je u sličnim okolnostima i drugim tužiocima, Osnovni sud priznao pravo na imovinu kao posledicu zastarelosti. Apelacioni sud je odbio, kao neosnovane, žalbene navode podnositeljke zahteva, potvrdivši odluku Osnovnog suda. Osporavajući odluku Apelacionog suda, podnositeljka zahteva je zahtevom KI145/18 tražila od Ustavnog suda da oceni ustavnost presude Apelacionog suda, navodeći, između ostalog, povredu člana 24. [Jednakost pred zakonom] i 31. [Pravo na pravično suđenje] Ustava Republike Kosovo u vezi sa članom 6. (Pravo na pravično suđenje) Evropske konvencije o ljudskim pravima.

Analizirajući i razmatrajući navode podnositeljke u zahtevu KI145/18 u kontekstu prava na obrazloženu sudsku odluku, Sud je presudom KI145/18 od 19. jula 2018. godine zaključio da Apelacioni sud nije odgovorio na navod podnositeljke zahteva u vezi diskriminacije, ali i odstupanja od sudske prakse Osnovnog suda u sličnim pravnim i činjeničnim okolnostima. Shodno tome, Sud je utvrdio da je presuda Apelacionog suda doneta u suprotnosti sa procesnim garancijama utvrđenim u članu 31. Ustava u vezi sa članom 6. Evropske konvencije o ljudskim pravima i vratio predmet na presuđivanje Apelacionom sudu.

U ponovljenom postupku, Apelacioni sud je ponovo odbio tužbu podnositeljke zahteva. Apelacioni sud je u novoj odluci, između ostalog, istakao da (i) je tačno da se slučaj podnositeljke zahteva i drugi slučajevi na koje se ista poziva odnose na „iste činjenične i pravne okolnosti“; i (ii) ne može se smatrati da ove odluke predstavljaju izvor prava, odnosno da drugačije odlučivanje od ovih odluka ne znači da postoji odstupanje od sudske prakse; ali (iii) uprkos činjenici da je ocenio da su činjenične i pravne okolnosti bile iste, nije obrazložio, uprkos konkretnim navodima podnositeljke zahteva, drugačije odlučivanje u okolnostima njenog slučaja; i (iv) nije razmotrio glavni zaključak prethodne presude Suda, odnosno presude KI145/18, da je navod podnositeljke zahteva o nejednakom tretmanu pred sudovima bio suštinski i pokrenut prema članu 24. Ustava, odnosno pitanje nejednakost strana pred zakonom. Osporavajući zaključke Apelacionog suda, podnositeljka zahteva se ponovo obratila Ustavnom sudu, navodeći povredu članova 24. i 31. Ustava u vezi sa članom 6. Evropske konvencije o ljudskim pravima, zato što Apelacioni sud u ponovljenom postupku nije razmotrio zaključke Ustavnog suda u presudi KI145/18.

Ocenjujući navode podnositeljke zahteva, Sud je prvo razradio opšta načela svoje sudske prakse i sudske prakse Evropskog suda za ljudska prava u vezi sa obrazloženjem sudskih odluka, a zatim je iste primenio na okolnosti ovog slučaja. S tim u vezi, Sud je utvrdio da se Apelacioni sud u ponovljenom postupku nije osvrnuo na zaključke Suda u presudi KI145/18 i nije ponovo obrazložio drugačije odlučivanje u sličnim činjeničnim i pravnim okolnostima, odnosno nije dao obrazloženje (i) da li je postojao drugačiji tretman i odlučivanje Osnovnog suda u sličnim činjeničnim i pravnim okolnostima; i (ii) ako je odgovor potvrdan, da li postoje razumna opravdanja za takvo odstupanje od sudske prakse?.

Sud je, na osnovu svoje konsolidovane sudske prakse i u meri u kojoj je to relevantno za okolnosti ovog slučaja, istakao, između ostalog, da propust da se pruže jasni i potpuni odgovori u vezi sa suštinskim i odlučnim navodima koje je iznela podnositeljka zahteva nije u skladu sa garancijama koje se odnose na pravo na obrazloženu odluku, kao sastavni deo prava na pravično i nepristrasno suđenje zagarantovanog Ustavom i Evropskom konvencijom o ljudskim pravima.

Shodno tome i na osnovu pojašnjenja datih u objavljenoj presudi, Sud je utvrdio da je osporena presuda Apelacionog suda doneta u suprotnosti sa procesnim garancijama iz člana 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje] Ustava u vezi sa članom 6. (Pravo na pravično suđenje) Evropske konvencije o ljudskim pravima, vraćajući istu na presuđivanje Apelacionom sudu.