USTAVNI SUD

Podnosilac zahteva je podneo zahtev na osnovu člana 113.7 Ustava, tvrdeći da su mu povređena prava iz članova 23, 24. i 49. Ustava kao i iz člana 13. Evropske konvencije o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda odlukom Vrhovnog suda kojom su ukinute odluke nižih sudova i odbačeni su navodi podnosioca zahteva da mu je prekinut radni odnos u suprotnosti sa zakonom i primenljivim kolektivnim ugovorom. Podnosilac zahteva je tvrdio da je presuda Vrhovnog suda bila nepravedna jer je pogrešno primenjen zakon kada je Vrhovni sud odlučio da je poslodavac podnosioca zahteva pravilno postupio, Sud je došao do zaključka da je zahtev prihvatljiv jer je podnosilac zahteva iscrpeo sva pravna sredstva u skladu sa članom 113.7, ispoštovao član 48. Zakona o Ustavnom sudu („Zakon”) posebno navodeći konkretna prava i slobode za koje je tvrdio da su mu povređena i podneo je zahtev u roku od 4 meseca kao što se propisuje članom 49. Zakona, Sud je naglasio da je njegova nadležnost ograničena na rešavanje navoda o povredama Ustava, kao što su, na primer, da li je podnosilac zahteva imao pravično suđenje, a ne i da rešava zakonske i činjenične sporove, citirajući slučaj Garcia Ruiz protiv Španije, slučaj Sevdail Avdyli i Edwards protiv Ujedinjenog Kraljevstva. Sud je utvrdio da podnosilac zahteva nije uspeo da dokaže da su ga postupci Vrhovnog suda lišili delotvornih pravnih sredstava, ili da je presuda Vrhovnog suda bila nepravična ili arbitrarna, citirajući slučaj Vanek protiv Republike Slovačke. Pored toga, Sud je ustanovio da podnosilac zahteva nije mogao da dokaže povredu Ustava kojom je uticano na njegova ustavna prava. Sledstveno, Sud je doneo odluku kojom se odražava da nije došlo do povrede Ustava, kao što je tvrdio podnosilac zahteva