USTAVNI SUD

KI34/22, Podnosilac: Arbër Makolli, Ocena ustavnosti presude Vrhovnog suda Rev. br. 144/2021 od 19. oktobra 2021. godine

KI34/22, rešenje o neprihvatljivosti od 8. juna 2022. godine, objavljeno dana 29. juna 2022. godine

Ključne reči: Individualni zahtev, upravni postupak, očigledno neosnovan zahtev

Okolnosti ovog slučaja se odnose na otpuštanje podnosioca zahteva iz Policije Kosova zbog ozbiljne povrede radnih zadataka. Podnosilac zahteva je prvo suspendovan odlukom komandira stanice zbog sumnje da je povredio radne zadatke, odnosno zbog primanja mita.  Nakon sprovedene istrage, JPS je, odlukom 021-SHPK-020067, podnosiocu zahteva izrekao disciplinsku meru udaljavanja sa posla, nakon što su istražene i utvrđene optužbe u vezi sa standardom ponašanja, a tu odluku je potvrdila i Komisija za žalbe Direkcije za osoblje KPS-a u Prištini odlukom Ref DP9827/D.  Podnosilac zahteva je nakon toga podneo tužbu Osnovnom sudu gde je tražio da se ukine odluka Ref. DP9827/D Komisije za žalbe Direkcije za osoblje KPS-a i da se on vrati na posao.  Osnovni sud je odbio, kao neosnovan, tužbeni zahtev podnosioca zahteva.  Podnosilac zahteva je izjavio žalbu na presudu Osnovnog suda, koju je Apelacioni sud proglasio neosnovanom i potvrdio presudu Osnovnog suda.  Podnosilac zahteva je izjavio reviziju Vrhovnom sudu protiv presude Apelacionog suda gde je tražio da se obe presude nižestepenih sudova ukinu i predmet vrati na presuđivanje.  Vrhovni sud je, presudom Rev. br. 144/2021 odbio, kao neosnovanu, reviziju podnosioca zahteva.

Podnosilac zahteva je osporio presudu [Rev. br. 144/2021] od 19. oktobra 2021. godine Vrhovnog suda, navodeći da je ista doneta uz povredu osnovnih prava i sloboda zagarantovanih članovima 3. [Jednakost pred zakonom], 22. [Direktna primena međunarodnih sporazuma i instrumenata],  24. [Jednakost pred zakonom] i 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje] Ustava.

Sud je primetio da se suština žalbe podnosioca zahteva odnosi na navod da je Vrhovni sud povredio član 31. Ustava u vezi sa članom 6. EKLJP-a, obrazlažeći da “Što se tiče pravne osnove koju je pogrešno utvrdio Vrhovni sud, nigde nije utvrđena pravna činjenica da je tužilac, rešenjem P. br. 224/2006 od 30.01.2012. godine bivšeg Opštinskog suda u Podujevu, oslobođen od optužnice, da je isto rešenje doneto izvođenjem svih dokaza, a posebno iskaza S.T.-a, koji je potvrdio da tužilac nije tražio novac i da je on iskoristio mrak i bacio 30 evra na pod, dakle, svi ti dokazi su izvedeni i potvrđeno je činjenično stanje u odnosu na rešenje o odbacivanju optužnice zbog zastarelosti koju Vrhovni sud uzima kao osnov prilikom kvalifikacije navodnih disciplinskih povreda tužioca.  Sud takođe uopšte nije uzeo u obzir povrede i proizvoljnost Policije Kosova koja je simulacionu meru donela proizvoljno i bez naloga tužioca ili sudije za prethodni postupak”.

Sud je primetio da se suština navoda podnosioca zahteva odnosi na pogrešno utvrđivanje činjeničnog stanja i pogrešno tumačenje važećih zakona od strane redovnih sudova.

U vezi sa navodima podnosioca zahteva, Sud je na osnovu sudske prakse ESLJP-a, ali uzimajući u obzir i njegove specifičnosti definisane EKLJP-om, kao i načela supsidijarnosti i doktrine četvrtog stepena, dosledno naglašavao razliku između „ustavnosti“ i „zakonitosti“ i tvrdio da nije njegova dužnost da se bavi činjeničnim greškama ili pogrešnim tumačenjem i pogrešnom primenom zakona koje je navodno počinio redovni sud, osim i u meri u kojoj su takve greške mogle da povrede prava i slobode zaštićene Ustavom i/ili EKLJP-om. Sud je takođe dosledno naglašavao da nije uloga ovog Suda da preispituje nalaze redovnih sudova u vezi sa činjeničnim stanjem i primenom materijalnog prava i da ne može da ocenjuje sam zakon koji je doveo dotle redovni sud da usvoji jednu umesto neke druge odluke. U suprotnom, Sud bi postupao kao sud „četvrtog stepena“, što bi rezultiralo prekoračenjem granica koje su postavljene njegovoj nadležnosti.

Sud je primetio da su redovni sudovi detaljno obrazložili na osnovu kojih dokaza i na osnovu kojih materijalnih odredaba su doneli relevantne presude, odgovarajući na navode podnosioca zahteva o pogrešnom utvrđivanju činjeničnog stanja i o pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Sud je takođe primetio da su redovni sudovi detaljno obrazložili navode podnosioca zahteva, uključujući i navod da nije uzeo u obzir da je oslobođen od optužbi odlukom Opštinskog suda u Podujevu P. br. 224/2006 od 30. januara 2006. godine. S tim u vezi, Sud primećuje da predmetna odluka nije bila pravosnažna odluka, jer ju je Apelacioni sud vratio na presuđivanje.  Rekavši to, Sud primećuje da je posljednja odluka odluka Osnovnog suda PKR 432/13 od 25. januara 2016. godine, kojom je Osnovni sud zaključio da je krivični postupak obustavljen zbog apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja, a ne zbog oslobađanja od optužbe, što je potvrđeno i gore citiranom presudom Vrhovnog suda. Takođe, krivični postupak ne isključuje mogućnost da se protiv podnosioca zahteva sprovede disciplinski postupak.

Stoga, Sud je zaključio da su navodi podnosioca zahteva o povredi prava na pravično i nepristrasno suđenje zagarantovanog članom 31. Ustava i članom 6. EKLJP-a (i) navodi koji spadaju u kategoriju „četvrtog stepena“ i kao takvi, ovi navodi podnosioca zahteva su očigledno neosnovani na ustavnim osnovama, kao što je propisano u stavu (2) pravila 39 Poslovnika.

Takođe u konkretnom slučaju, podnosilac zahteva je naveo da su mu presudom Vrhovnog suda povređena individualna prava garantovana članovima 3, 22 i 24 Ustava, naglašavajući da „nisu održivi zaključci Vrhovnog suda da su sudovi dva niža stepena utvrdili da su navodno postupci tužioca u suprotnosti sa načelima ponašanja Policije Kosova”, kao i pozivajući se na načelo In dubio pro reo, ali nije konkretno objasnio kako je došlo do povrede tih članova Ustava i EKLJP-a.  S tim u vezi, Sud je podsetio da je on dosledno isticao da samo pozivanje i pominjanje članova Ustava i EKLjP-a nije dovoljno da se izgradi argumentovana tvrdnja o ustavnoj povredi. Kada navode takve povrede Ustava, podnosioci zahteva moraju da pruže potkrepljene navode i ubedljive argumente.

Konačno, Sud je utvrdio da je zahtev podnosioca neprihvatljiv, jer su:  (i) navodi o povredi člana 31. Ustava u vezi sa članom 6. EKLJP-a navodi koji se kvalifikuju kao navodi „četvrtog stepena“; i kao takvi ovi navodi podnosioca zahteva su očigledno neosnovani, na ustavnim osnovama; i (ii) navodi podnosioca zahteva o povredi članova 3, 22 i 24. Ustava moraju se proglasiti očigledno neosnovanim, jer se ovi navodi kvalifikuju kao navodi koji spadaju u kategoriju „nepotkrepljenih ili neobrazloženih“ navoda. Stoga se zahtev u celini mora proglasiti neprihvatljivim, kao očigledno neosnovan, na ustavnim osnovama, kao što je propisano u stavu (2) pravila 39 Poslovnika o radu.