USTAVNI SUD

KI119/19, Podnositeljka zahteva: Kosovska agencija za privatizaciju (KAP), Ocena ustavnosti rešenja Vrhovnog suda APP-UPP. br. 1/2018 od 26. februara 2019. godine

KI119/19 rešenje o neprihvatljivosti od 2. septembra 2020. godine, objavljeno 28 septembra 2020. godine

Ključne riječi: individualni zahtev, upravni postupak, pravo na pravično suđenje, očigledno neosnovan  zahtev, zahtev neprihvatljiv

Podnositeljka zahteva je u Ustavnom sudu osporila ustavnost rešenja Vrhovnog suda [APP-UPP. br. 1/2018] od 26. februara 2019. godine, navodeći povredu njenih prava zagarantovanim članovima: 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje], 32. [Pravo na pravno sredstvo], 54. [Sudska zaštita prava] Ustava Republike Kosovo (u daljem tekstu: Ustav) i članom 6. [Pravo na pravično suđenje] i članom 1. Protokola br. 1 (Zaštita imovine) Evropske konvencije o ljudskim pravima (u daljem tekstu: EKLJP). Sud je, nakon ocene navoda podnositeljke zahteva u vezi sa povredom prava na pravično suđenje, primetio da Vrhovni sud nije priznao legitimitet podnositeljke zahteva kao ovlašćene strane, odlučivši tako da ostavi na snazi svoju presudu [ARJ. UZVP. br. 31/2017] od 10. maja 2018. godine. Zahtev podnositeljke je odbačen, kao „nedozvoljen“, iz proceduralnih razloga i bez upuštanja u razmatranje merituma zahteva. Sa tim u vezi, Sud je ocenio da nije bilo ničega što pokazuje i dokazuje da je Vrhovni sud u ovom slučaju povredio prava podnositeljke zahteva zagarantovana članom 31. Ustava i članom 6.1 EKLJP-a, jer je rešenje Vrhovnog suda jasno i u pogledu konačnih nalaza i zaključaka. Dok, što se tiče navoda u vezi sa pogrešnim tumačenjem važećeg zakona, Sud je ocenio da se navodi o pogrešnom tumačenju zakona koji su navodno uradili redovni sudovi odnose na područje zakonitosti i kao takvi nisu u nadležnost Suda, pa ih stoga u principu Sud ne može razmatrati.

Zbog toga je podnositeljka zahteva tvrdila da je osporeno rešenje takođe povredilo njega prava zagarantovana članovima 32. i 54. Ustava i članom 1. Protokola br. 1. EKLJP-a. Međutim, podnositeljka zahteva pominje samo ove članove, ali ni jednom rečju ne opravdava kako osporeno rešenje krši ustavna prava iz članova 32. i 54, kao i člana 1. Protokola br. 1 EKLJP-a. S tim u vezi, Sud podseća da je dosledno isticao da samo pominjanje članova Ustava i EKLJP-a nije dovoljno da se pokrene argumentovan zahtev o ustavnoj povredi. Kada se navode takve povrede Ustava, podnosioci zahteva moraju da pruže potkrepljene navode i uverljive argumente (vidi, u ovom kontekstu, slučajeve Ustavnog suda: KI136/14, podnosilac zahteva: Abdullah Bajqinca, rešenje o neprihvatljivosti, stav 33; KI187/18 i KI11/19, podnosilac zahteva: Muhamet Idrizi, rešenje o neprihvatljivosti od 29. jula 2019. godine, stav 73. i najnoviji slučaj KI125 /19 podnosilac zahteva: Ismajl Bajgora, rešenje o neprihvatljivosti od 11. marta 2020. godine, stav 63). Prema tome, čak i u odnosu na ove navode, Sud u skladu sa svojom praksom zahtev podnositeljke proglašava očigledno neosnovanim i shodno tome, neprihvatljivim.

Na kraju, Sud je zaključio da se zahtev podnositeljke u vezi sa navodima o povredi članova: 31. [Pravo na pravično i nepristrano suđenje] 32. [Pravo na pravno sredstvo] i 54. [Sudska zaštita prava] Ustava, kao i člana 1. Protokola br. 1 [Zaštita imovine] EKLJP-a, na ustavnim osnovama, treba proglasiti očigledno neosnovanim i shodno tome, neprihvatljivim, u skladu sa pravilom 39 (2) Poslovnika o radu.