USTAVNI SUD

KI112/17, podnosilac zahteva: Deno Denović, ocena ustavnosti presude  ARJ. br. 7/2017 Vrhovnog suda Kosova od 16. maja 2017. godine

 KI112/17, rešenje o neprihvatljivosti od 26. septembra 2018. godine, objavljeno 22.10.2018

Ključne reči: individualni zahtev, rasprava, upravni postupak, očigledno neosnovan zahtev

 Regionalna direkcija Carine Kosova u Mitrovici je rešenjem [08.05.2/394], proglasilo podnosioca zahteva odgovornim za carinski prekršaj i osudio novčanom kaznom, pošto ga je uhvatila Policija Kosova da prenosi 4 (četiri) boce nafte, sa obrazloženjem da faktura kojom je podnosilac opravdavao robu, nije utvrđena kao valjana. Nakon žalbe podnosioca zahteva, Carina Kosova je rešenjem [07.03/497] odbila, kao neosnovan, zahtev za preispitivanje rešenja Regionalne direkcije i ostavila na snazi rešenje Regionalne direkcije.

Podnosilac zahteva je podneo tužbu Osnovnom sudu u Prištini – Departman za upravna pitanja protiv Carine Kosova, tražeći poništenje rešenja [07.03/497] ili vraćanje njegove stvari na preispitivanje Carini Kosova. Osnovni sud je presudom [A. br. 1247/14], odbio tužbeni zahtev podnosioca, kao neosnovan. Presudu Osnovnog suda je potvrdio Apelacioni sud i Vrhovni sud.

Podnosilac zahteva je tvrdio pred Ustavnim sudom povredu prava na pravično i nepristrasno suđenje prema članu 31. Ustava, preko dva sledeća argumenta: a) odbijanje zahteva za održavane rasprave od strane sektora za preispitivanje Carine Kosova; i b) da su rešenja Carine Kosova i presude redovnih sudova proizvoljne, jer oni smatraju da faktura kojom obrazlaže osporenu robu nije valjana i nijedan upravni i sudski stepen nije utvrdio elemente dela za koje je proglašen odgovorim i osuđen.

Sud primećuje da argumenti podnosioca zahteva o povredi člana 31. Ustava, jer nije održana rasprava na nivou upravnih organa, ne potkrepljuju dovoljno njegovu tvrdnju od ustavnoj povredi, jer su relevantne odluke upravnih organa bile predmet kasnije kontrole od strane “sudskog organa koji ima potpunu nadležnost“, sa ovlaštenjem za poništi takve odluke kako po pitanju činjenica, tako i po pitanju zakona. Što se tiče navoda u vezi sa sudskim organima, Sud je smatrao da podnosilac zahteva nije dokazao da su postupci pred Vrhovnim sudom bili nepravični ili proizvoljni, ili da su mu osnovna prava i slobode zaštićene Ustavom povređena usled pogrešnog tumačenja zakona i ocene dokaza i činjenica u njegovom slučaju.

Shodno tome, u skladu sa članom 113.7 Ustava, članom 48. Zakona i pravilom 39 (2) Poslovnika, zahtev je očigledno neosnovan na ustavnim osnovama i trebao je da se proglasi neprihvatljivim.