USTAVNI SUD

KO171/18, Podnosilac: Ombudsman, ocena ustavnosti članova 2, 3 (stav 1, podstavovi 2, 3 i 4), 4 (stav 1), 6, 7 (stav 1, podstavovi 2, 3 i 4), 11 (stav 3), 18, 19 (stavovi 5, 6, 7 i 8), 20 (stav 5), 21, 22, 23, 24 i 25 (stavovi 2 i 3) Zakona br. 06/L-048 o Nezavisnom nadzornom odboru civilne službe Kosova  

 KO171/18, Presuda od 25. aprila 2019.godine, objavljena 20.maja 2019.godine

Ključne reči: institucionalni zahtev, Nezavisni nadzorni odbor civilne službe Kosova

 Zahtev je podneo Ombudsman u svojstvu ovlašćene strane na osnovu podstava 1 stava 2 člana 113. [Jurisdikcija i ovlašćene strane] Ustava.

Podnosilac zahteva je tražio od Ustavnog suda ocenu ustavnosti određenih odredaba Zakona br. 06/L-048 o Nezavisnom nadzornom odboru civilne službe Kosova (u daljem tekstu: Osporeni zakon), a takođe tražio je i uvođenje privremene mere.
U svom zahtevu upućenom Ustavnom sudu, podnosilac je naveo da Osporeni zakon nije u saglasnosti sa članom 132. [Uloga i nadležnosti Ombudsmana] i Poglavljem VI [Vlada Republike Kosovo] Ustava.
Glavni navodi podnosioca zahteva su se odnosili na: (i) prekoračenje uskog delokruga Odbora, utvrđenog u Poglavlju VI Ustava; (ii) kršenje ustavne nezavisnosti Ombudsmana i drugih nezavisnih ustavnih institucija, i (iii) dodelu imuniteta članovima Odbora.
Sud je utvrdio da zahtev ispunjava uslove prihvatljivosti, propisane Ustavom, dalje predviđene Zakonom i navedene Poslovnikom, a u meritumu presude je adresirao svaki navod podnosioca zahteva. Sud je ocenio i utvrdio sledeće:
Prvo, što se tiče navoda podnosioca zahteva o tome da je prekoračen uski delokrug Odbora, Sud je utvrdio da izraz “civilna služba” prema čitanju i tumačenju člana 101. Ustava mora biti shvaćen u njegovom kontekstu i cilju koji je imao izrađivač, a koji je iskazan u članu 1. Zakona o civilnoj službi, čime se otklanja mogućnost pogrešnog tumačenja ili tehničke interpretacije navedene norme. Shodno tome, Sud je utvrdio da je član 2. osporenog zakona u saglasnosti sa članom 101. [Civilna služba] stavom 1 i 2 Ustava.
Drugo, što se tiče drugog seta navoda, Sud je prvobitno, podsećajući i na svoju sudsku praksu u kojoj je razvio načela koja se odnose na nezavisnost nezavisnih ustavnih institucija, naglasio da se ove poslednje spomenute ne oslobađaju obaveze da u pravnim propisima ili aktima regulišu specifičnosti u vezi sa radnim odnosom koje se razlikuju od opštih normi propisanih drugim zakonima, uključujući i Osporeni zakon; i da im se prilikom primene Osporenog zakona mora priznati njihova funkcija, između ostalog, u donošenju i primeni njihovih internih propisa radi zaštite njihove nezavisnosti utvrđene Ustavom i posebnim zakonima u meri koja je potrebna da se zaštiti njihova nezavisnost.
Što se pak tiče ocene ustavnosti odredaba Osporenog zakona koje se odnose na druge javne institucije, Sud je zaključio da član 4. (stav 1) u vezi sa članom 3 (stav 1.1), koji uređuje status Odbora, nisu u saglasnosti sa Ustavom jer je Sud ocenio da se Odbor ne može kategorisati statusom nezavisne ustavne institucije u skladu sa Poglavljem XII Ustava.
Što se tiče ocene ustavnosti člana 6. (stav 1.2) i člana 19. (podstavovi 5, 6, 7 i 8) Osporenog zakona, koji uređuju nadzor nad izborom civilnih službenika za položaje višeg rukovodećeg nivoa od strane Odbora, Sud je utvrdio da isti nisu u saglasnosti sa Ustavom. Sud je smatrao da nejednako tretiranje civilnih službenika u odnosu na nadležnost Odbora za nadzor nad izborom civilnih službenika, utvrđena ovim odredbama Osporenog zakona, nije u saglasnosti sa ustavnim pravom na jednakost pred zakonom.
Sud je utvrdio da su sledeće odredbe Osporenog zakona, konkretno, član 2. o delokrugu; član 3 (stav 1.2, 1.3, 1.4) o definicijama “civilni službenik”, “civilni službenik višeg rukovodećeg nivoa”, “civilni službenik rukovodećeg nivoa”; član 7 (stav 1, podstavovi 2, 3 i 4) o nadležnostima Odbora; član 11. stav 3 o imunitetima; član 18. o načinima odlučivanja o žalbama; član 20 (stav 5) o sprovođenju preporuka Odbora; član 21. o odlukama Odbora; član 22. o pokretanju upravnog spora; član 23. o procedurama u slučaju neizvršenja odluke Odbora; član 24. o administrativnim sankcijama; i član 25 (stavovi 2 i 3) koji se odnosi na saradnju institucija Osporenog zakona, u saglasnosti sa Ustavom.
Treće, Sud je uzimajući u obzir ograničeni imunitet koji se Osporenim zakonom garantuje članovima Odbora, ocenio da je korišćena mera proporcionalna i utvrdio da je član 11. stav 3 Osporenog zakona u saglasnosti sa pravom na pristup sudu, kao sastavnim delom prava na pravično i nepristrasno suđenje, zagarantovanog članom 31. Ustava i članom 6. EKLJP.

Na kraju, što se tiče uvođenja privremene mere, Sud je smatrao da razmatranje nije potrebno jer je odlučeno o meritumu slučaja.