Rešenje

Ocena ustavnostirešenja KSHA-OJQ/4-2018, Ministarstva javne uprave, od 25. septembra 2018. godine

br. predmeta KI 18/19

Preuzimanje:
Sažetak

KI18/19, podnosilac zahteva: Nevladina Organizacija „Udruženje za kulturu, vaspitanje i obrazovanje AKEA“. Ocena ustavnosti rešenja KSHA-OJQ/4-2018, Ministarstva javne uprave, od 25. septembra 2018. godine

KI18/19, Rešenje o neprihvatljivosti od 20. juna 2019. godine, objavljeno 30 jula 2019. godine

Ključne reči: Individualni zahtev, zahtev za privremenu meru, Rešenje o neprihvatljivosti, preuranjen zahtev

Podnosilac zahteva  je 9. decembra 2004. godine, registrovan na osnovu važeće UNMIK uredbe u vreme UNMIK administracije (br. 1999/22) na Kosovu, dok je dana 11. decembra 2009. godine, izvrsila pre-registraciju  pri Ministarstvu javne uprave  (MJA) Republike Kosova, shodno novom Zakonu br. 03/L-134 o slobodi udruživanja u nevladinim organizacijama.

Podnosilac zahteva je nesmetano obavljao svoje aktivnosti sve do 17. septembra 2014. godine, kada je MJU donelo odluku o privremenoj suspenziji  obavljanja njegovih aktivnost, uz obrazloženje „Nadležni organ bezbednosti je podneo zahtev za obustavljanje delatnosti NVO “Asocijacija za kulturu, vaspitanje i obrazovanje (AKEA)” 

MJU je u period od 2014 do 2018 godine, još 4 puta donosilo odluke kojima je produžavalo suspenziju rada podnosioca zahteva. 

Podnosilac zahteva je svaku odluku MJU o suspenziji obavaljanja aktivnosti osporavao žalbom pred Komisijom za razmatranje žalbi NVO, međutim sve žalbe podnosioca zahteva su bile odbijene. 

Podnosilac  zahteva je takođe pokrenuo i dva postupka (administrativni i sudski) u vezi sa ponštenjem odluka MJU.

Prvi adminisatrativni  postupak od 18.novembra 2014. godine, u vezi sa poništenjem prve odluke MJU od 17. septembra 2014. godine, rezultirao je sa 3 sudske odluke u dve sudske instance, što je dovelo do toga da se predmet po presudi  [A.br.2369/2018],  Osnovnog suda u ponovljenom postupku trenutno nalazi opet pred MJU.

Osnovni sud je pored ostalog u presudi zaključio da postoje nedostaci u odlukama MJU  i da oni “ometaju ocenu zakonitosti osporene odluke i u tom pravcu, sud je obavezao tuženi organ (MJA) da u ponovljenom postupku postupi u skladu sa napomenama koje su date u presudi i da nakon toga prepravi navedene nedostatke, da donese pravičnu odluku zasnovanu na zakonu”.

Drugi Sudski postupak,  podnosilac zahteva je pokrenuo pred Osnovnim sudom 1. novembra 2018 .godine, u kome je tražo da  se zaustavi izvršenje odluke MJU od 25. septembra 2018. godine, sve dok MJU po presudi Osnovnog suda  ne donese novu odluku. Ovaj sudski postupak se trenutno nalazi pred Apelacionim sudom.

Podnosilac zahteva je pred Ustavnim  sudom naveo  da mu se odlukama MJU povređuju prava i slobode garantovane stavom 2. člana 24. [Jednakos tpred zakonom], članom 44. [Sloboda udruživanja], stavom 3. člana 46. [Zaštita imovine] i člana 55 [Ograničenja prava i sloboda] Ustava Republike Kosovo, kao i članom 11.(Sloboda okupljanja i udruživanja), članom 14. (Zabrana diskriminacije), kao i članom 1. Protokola 1. (Zaštita Imovine) Evropske konvencije o ljudskim pravima.

Podnosilac zahteva je  posebno navo “da on  nema na raspolaganju efektivna pravan sredstva kojima bi on mogao da zaštiti svoja ustavana prava,  te shodno tome on je tražio od Ustavnog suda da prihvati zahtev i, da uđe u suštinu predmeta, i da oceni da li su dosadašnji postupci MJU i redovnih sudova, povredili njegova prava i slobode garantovane Ustavom i EKLjP”

Sud da bi odgovorio na zahtev  podnosilaca  da li on u konkretnom slučaju mora ispuniti tražene formalne uslove iscrpljenja svih pravnih lekova, ili može biti izuzet od ove obaveze, sagledao je kako sudsku praksu ESLjP, tako i svoju sudsku praksu, u kojoj su uspostavljena osnovna načela i principi iscrpljenja pravnih lekova.

S tim u vezi, Sud je uzeo u obzir “Koncept iscrpljenja pravnih lekova” koji je  utvrđen sudskom praksom ESLjP, pri čemu je zaključio da on pre svega treba da utvrdi, da li je podnosilac zahteva imao u konkretnom slučaju na raspolaganju pravne lekove koji su propisani zakonom i čijim korišćenjem bi on mogao da zaštiti svoja ustavna prava, kao i prava predviđenih EKLjP-om, pre nego što svoj zahtev podnese Ustavnom sudu.

Shodno tome, Sud se bavio pitanjem  delotvornosti pravnih lekova u konkretnom slučaju koje je podnosilac zahteva  imao, shodno zakonu  na raspolaganju, i sa tim u vezi, Sud je pribegao testu ESLjP koji podrazumeva analizu sledećih pitanja:

  1. da li je pravni lek u slučaju podnosioca zahteva bio propisan zakonom koji je  bio  u upotrebi
  2. da li je pravni lek bio dostupan podnosiocu
  3. da li je pravni lek bio delotvoran u praksi
  4. da li su postojale neke prepreke i posebne okolnostima u korišćenju pravnog leka

Na osnovu testa koji je Sud detaljno analizirao u svom rešenju o neprihvatljivosti zahteva, je utvrdio, a) da je podnosiilac zahteva tokom celog postupka imao na raspolaganju zakonom propisani pravani lek, b) koji je svakog trenutka njemu bio dostupan, c) koji  shodno zakonu u primeni predviđa njegovu efikasnost i delotvornost i u praksi, i d) da upotreba zakonom predviđenog pravnog leka nije uslovljena nekim posebnim okolnostima ili preprekama.

Sud, uzimajući u obzir sve gore navedeno, je našao  da su postupci koje je podnosilac zahteva pokrenuo i dalje u fazi odlučivanja, iz čega je  zaključio da je zahtev podnosioca zahteva pred Ustavnim sudom preuranjen.

Sud je posebno naveo činjenicu “da je davanje prioriteta sudskoj zaštiti prava pred redovnim sudovima i drugim nadležnim telima, veoma važan aspekt zaštite ljudskih prava koje Ustavni sud uvek uzima u obzir. S tim u vezi Sud je posebno naveo da sve odluke državnih organa, uključujući i administrativne odluke MJU o suspenziji aktivnosti podnosioca zahteva podležu sudskoj kontrolli”.

Na kraju, Sud je utvrdio  da podnosilac zahteva još uvek nije iscrpeo sva pravna sredstva propisana članom 113, stav 7 Ustava, članom 47.2 Zakona i pravilom 39 (1) (b) Poslovnika 0 radu, i da shodno tome zahtev za privremenom merom odbije shodno članu 27.1 Zakona, i u skladu sa pravilom 57. (4) (a) Poslovnika, je u zahtevu naveo da su KPCC i Žalbeno veće KPA pogrešno protumačili i primenili odredbe člana 11.4. UNMIK Uredbe BR. 2006/50, te da zbog toga oni nisu mogli da uzmu u razmatranje njegove argumente i dokaze koje je podneo i predstavio, a kojima on dokazuje da mu pripada pravo nad navedenom imovinom.

Podnosilac zahteva je  takođe naveo, da su takvim stavom KPCC  i Žalbeno veće KPA, njemu povredili njegova prava garantovana članom 31. [Pravo na pravično i nepristrasno suđenje] i članom 46. [Zaštita imovine] Ustava, kao i prava određena članom 6 (Pravo na pravično suđenje) i članom 1. Protokola 1 (Zaštita imovine) EKLjP-a.

6 (Pravo na pravično suđenje) i članom 1. Protokola 1 (Zaštita imovine) EKLjP-a.

Sud je primetio da je podnosilac vodio dva sudska postupka za predmetnu imovinu.

Što se tiče prvog sudskog postupka, Sud nalazi da je on počeo 2005 godine, a da se završio 26. marta 2007. godine, kada je predmet spora podnosioca zahteva  rešen pravosnažnom odlukom HPCC/REC/94/2007. Istom tom odlukom, podnosiocu zahteva je priznat jedan vid imovine u obliku naknade, koju on može da ostvari kao podnosilac zahteva  C kategorije, shodno članu 4 UNMIK Uredbe 2000/60.

Dalje, Sud je primetio da je podnosilac zahteva drugi sudski postupak započeo 23. novembra 2007. godine, kada je podneo zahtev KPA, u kojem je tražio potvrdu prava na korišćenje nepokretne imovine odnosno stana, Sud zaključuje da je drugi sudski postupak okončan 21. februara 2018. godine, presudom GSK-KPA-A-211/15 Žalbenog veća KPA, kojom je žalba podnosioca odbijena kao neosnovana.

Shodno tome, Sud je našao da podnosilac zahteva nije ponudio relevantne argumente koji bi opravdali njegove tvrdnje da je u drugom sudskom postupku, na bilo koji način došlo do povrede ustavnih prava na koja se on pozvao, osim činjenice što je on nezadovoljan rezultatom postupka u kojem su donete osporena odluka i presuda.

Dakle, zahtev podnosioca je očigledno neosnovan na ustavnim osnovama i kao takav se treba proglasiti neprihvatljivim u skladu sa pravilom 39. (2) Poslovnika o radu.

 

podnosiocu:

Nevladina Organizacija „Udruženje za kulturu, vaspitanje i obrazovanje AKEA“

Vrsta zahteva:

KI – Individualni zahtev

Vrsta akta:

Rešenje