Rešenje

Zahtev za tumačenje člana 139, stav 4 Ustava Republike Kosovo

br. predmeta KO 79/18

Preuzimanje:
Sažetak

KO79/18, podnosilac zahteva: predsednik Republike Kosovo, zahtev za tumačenje člana 139, stav 4 Ustava Republike Kosovo

KO79/18, rešenje, usvojeno 21. novembra 2018. godine, objavljeno 03.12.2018

Ključne reči: institucionalni zahtev, Centralna izborna komisija, parlamentarne grupe, ustavno pitanje, jurisdikcija Suda  

Podnosilac zahteva je tražio od Ustavnog suda tumačenje člana 139. [Centralna izborna komisija], stav 4 Ustava Republike Kosovo, postavljajući sledeća pitanja: iz kojih parlamentarnih grupa treba da se imenuju članovi CIK-a: a) iz parlamentarnih grupa koje su proizašle iz političkih subjekata koji su pobedili na izborima za Skupštinu Kosova?; ili b) iz parlamentarnih grupa koje se stvaraju nakon konstituisanja Skupštine Republike Kosovo?“.

Sud je prvo ocenio da li podnet zahtev ispunjava uslove prihvatljivosti, propisane u Ustavu i dalje utvrđene u Zakonu i Poslovniku o radu Suda.

Podnosilac je svoj zahtev za tumačenje člana 139 (4) Ustava zasnovao na članu 84 (9) i članu 112, stav 1 Ustava. S tim u vezi,  Sud je pojasnio da Ustavni sud, u skladu sa članom 113, stav 1 Ustava ima jurisdikciju da odlučuje samo za slučajeve koje je podnela ovlašćena strana na zakonit način. U tom smislu, Sud je konačna vlast za tumačenje Ustava u skladu sa članom 112, stav 1 Ustava u vezi sa slučajevima podnetim na osnovu člana 113. Sud je naglasio da se ne bavi tumačenjem pitanja koja se odnose na pravne postupke ili propuste ustavnih institucija za koje nije ovlašćen prema članu 113. Ustava. Stoga, član 112, stav 1 Ustava ne može da se tumači van konteksta člana 113. Ustava. Što se tiče smisla i granica člana 84 (9) Ustava, Sud je istakao da zahtevi podneti pod ovim osnovama mogu biti prihvatljivi samo unutar redovne jurisdikcije Suda, izričito i jasno propisane u članu 113, stavovi 2 i 3.

Sud je dalje pojasnio da je u svojoj ranijoj sudskoj praksi, primenjujući prošireni smisao pojma “ustavna stvar“, razmatrao zahteve koji se izričito ne uključuju u granicama njegove jurisdikcije propisane u članu 113, stavovi 2 i 3 Ustava. Pored toga, u svojoj praksi, Sud je istakao da je u njegovoj diskreciji da odlučuje da li je pokrenuta stvar “ustavna stvar” i o tome odlučuje u zavisnosti od slučaja do slučaja. Sud je, u stvari, ocenio da ne može svaka stvar za koju podnosilac zahteva navodi da pokreće ustavno pitanje da bude per se takva stvar.

Sud je dalje pojasnio da se ranija praksa Suda, u vezi sa razmatranjem zahteva podnetih u proširenom smislu pojma “ustavna stvar“, treba shvatiti u duhu procesa odlučivanja osnova ustavnog sudstva i društvene potrebe da se Sud u svojim počecima uključi  u tumačenje posebnih članova Ustava, posebno kada se podnete stvari odnose na  vršenje nadležnosti predsednika propisanim Ustavom; kada podnete stvari utiču na podelu vlasti; očuvanje ustavnog poretka i kada su podnete stvari imale osnovne implikacije u funkcionisanju ustavnog sistema zemlje.

Međutim, Sud je ponovo istakao da je sadržaj odredbe člana 113. Ustava, u celosti, jasan  i konkretan u pogledu nadležnosti predsednika koje proizilaze iz konteksta ovlašćene strane pred Ustavnim sudom. Shodno tome, proizilazi da član 113 predstavlja osnovnu osnov jurisdikcije Suda u vezi sa ovlašćenjima predsednika kao ovlašćene strane pred Ustavnim sudom.

Stoga, Sud je utvrdio da pitanja koje je pokrenuo predsednik pred Sudom ne ulaze u delokrug jurisdikcije Ustavnog suda, kao što je propisano u članu 113. Shodno tome, u skladu sa članom 113, stav 1 Ustava, Sud zaključuje da je zahtev neprihvatljiv.

podnosiocu:

Predsednik Republike Kosovo

Vrsta zahteva:

KO - Zahtev državnih organa

Vrsta akta:

Rešenje

Vrsta postupka koji je sproveden pred drugim institucijama :

Drugi